Проглашена Велика Албанија: Катастрофа тек долази у 2019.

Албанска агресија на Србију

У суботу је министар унутрашњих послова Албаније, са својим “колегом” из квазидржаве Косово, потписао споразум по коме ће у следећој години граница између Србије и Албаније бити заједничка. Премијер Албаније Еди Рама је мангупски и крајње провокативно констатовао, да одбија да присуствује таквом догађају, јер је то “тек пола посла”. Наиме, он ће да дође у оном часу када граница између парадржаве Косово и Албаније буде у потпуности уклоњена, то јесте, доћи ће онда када се и званично прогласи стварање Велике Албаније.

У Србији, чини се, никоме у врху државе не пада на памет да је потребно нешто да се предузме, да би се заштитио суверенитет и територијални интегритет земље. У смислу српског Устава, којег безочно гази свеукупна српска власт - и извршна и судска и законодавна - Косово и Метохија је јужна српска покрајина, то јесте, саставни део је државе Србије. У међународноправном смислу, такође, КиМ је покрајина у саставу Србије. Према томе, оно што је урадила Албанија у суботу, два дана пред Нову годину, јесте агресија на Србију и то је, практично, анектирање српске територије од стране туђина и бескрупулозног окупатора. Такав упад Албаније морао би да се посматра као војни поход на Србију.

Не постоји држава на свету, која у оваквом случају не би пошла да својом војском заштити своју територију. Нажалост, године испирања мозга учиниле су да целокупна српска власт, па и велики део грађана Србије, држе да Космет није српска земља и да не припада Србији. Отуда, можда, и не треба да чуди да се нико ни на суботњем протесту против диктаторског режима Александра Вучића, ниједном једином речју, није осврнуо на дивљачку агресију Албаније на Србију, нити се сетио да у било каквом контексту помене Косово и Метохију.

Зачудо, ниједна српска политичка партија није се огласила ни саопштењем тим поводом, као да се овде ради о некој другој, туђој земљи, а не о нашој отаџбини.

Дефетизам као убојито оружје

Оно што је најстрашније у свему, јесте чињеница, да је садашњи српски председник ширио дефетизам унутар земље пуних шест година, чиме је у великој мери охрабрио све српске непријатеље да на све могуће начине притискају Србију (али и Српску) свакојаким захтевима, смицалицама, укључујући ту и “обојену револуцију” у најави, типа “Отпора” с краја прошлог века. Ту више нису у питању само Албанци у Србији и Албанији, који више не презају да Србију третирају и омаловажавају како им се свиди. То исто сада чине и муслимани Санџака, који Србе такође проглашавају окупаторима. Власи и Бугари на истоку Србије стидљиво (с времена на време) подвлаче шта је “њихово”. Једино су се Мађари донекле примирили, да ли због Орбанове политике или, једноставно, зато што су проценили да је најбоље да сачекају, да Србију на колена баце косовски Шиптари, Албанци из Албаније, “Бошњаци” из Санџака (Рашке области), евентуално Власи, па и Бугари – и да онда свој циљ досегну без великог напора.

Као што је на почетку овог текста речено, Албанија није направила заједничку границу с натовско-шиптарском незаконитом творевином под српским именом Косово, већ је на такав начин грубо повредила границу између Албаније и Србије. На такав акт међународног разбојништва Србија би морала да одговори, најпре оштром дипломатском нотом, а ако то не уроди плодом, тада и оружаном силом. У оваквом случају, Србија би таквом решењу (војном, уколико се Албанија оглуши на дипломатски ултиматум), морала да прибегне, уколико намерава да и даље егзистира, не само као држава, него и као географски појам. Наиме, очувањем мира "по сваку цену", односно, самоубилачком политиком српског председника, народ Србије осуђен је на постепено умирање и нестајање. У овом случају, ни од какве помоћи нам неће бити флоскула, да ми "немамо више деце за рат", јер ћемо у оваквом миру сигурно остати без државе, без будућности, а тиме, последично – и без деце.

Тони Блер у лику Александра Вучића

Политика садашњег председника Србије, у пракси је политика ратног злочинца Тонија Блера, Вучићевог намесника. Или, још прецизније, то је политика Блеровог института за глобалне промене, који, чак, расписује и конкурсе за ангажовање саветника у српској влади и српском председништву. Оно што Вучић говори, заправо су речи Тонија Блера, које му овај трпа у уста. Ширење малодушности и беспомоћности, најјаче је оружје против Срба и Србије, којим се данас служе Вучићеви ментори или "западни пријатељи". Нажалост, у Србији се и даље ћути о таквој чињеници, јер, изгледа, мало коме иде у прилог да о томе јавно проговори.

Свакако, логично је да власти крију такву истину као змија ноге, али је веома необично да баш нико из српске опозиције озбиљније не потеже питање Блеровог злочиначког деловања, које ће, сва је прилика, на крају бити погубније по српски народ од НАТО агресије на Србију 1999. С друге стране, ако опозиција ћути о активностима једне злочиначке и антисрпске институције, да ли су и они, баш као и власт у Србији, под капом тих истих "српских пријатеља". Другим речима, да ли се читава српска политичка сцена продала неолибералним круговима, трилатерали, ротаријанцима, илуминатима, масонима (свеједно како се ти светски паразити зову) и да данас сви они, баш као и Вучић и српска влада, само испуњавају жеље и захтеве својих "тајних" господара?

Република Српска као колатерална жртва

У исто време, док Албанци подижу зидове Велике Албаније, Република Српска се опасно приближила амбису, у којем би лако могло да се деси, да све прекодринске српске наде буду заувек покопане. Аутистично понашање српског државног врха, на челу са Додиком, Лукачом и осталима, довело је до тога да се убиство једног младића преокрене у темпирану бомбу испод темеља РС. Иако протести у Бањалуци, под насловом “Правда за Давида”, трају месецима, власти Српске су пред тим, једноставно, затварали очи. Нису приметили тренутак у коме су се бол и патња једне породице, постепено, претварали у толико снажан покрет, који сада представља претњу, не само за високе функционере РС, већ и за сам опстанак западног дела српског народа. Што је најгоре, нису приметили да је “Правда за Давида” систематски и вешто преузимана од оних снага, чији је циљ да се уништи Република Српска.

Босански муслимани (Бошњаци) дочекали су овакав развој догађаја као богомдану прилику да крену у нови атак на српски народ у РС, овог пута перфидно и прикривено - иза наводне подршке Давору Драгичевићу и покрету “Правда за Давида”. Већ на следећим бањалучкм демонстрацијама (високо дигнутим песницама “правде”), могло би се очекивати да Давора подржи на десетине хиљада Бошњака, како из ФБиХ, тако и из иностранства. Неразумним поступцима и баш-ме-брига односом према судбини једног свог младог човека, српска власт у РС могла би да доживи нешто чему се ни у најцрњем сну нису могли надати: да их из фотеља избаце, поред огорчених Срба, и босански муслимани, то јесте, они, који, великим делом, нису држављани РС. И то што ће такве успаване дембелане неко одувати с власти, не би требало да буде велики проблем, да није озбиљно смишљеног плана како да се српски ентитет у БиХ уздрма и (само)укине, а Срби званично прогласе “реметилачким фактором”, исто онако како је то три пута учињено у прошлом веку: Првом и Другом светском рату и ратовима од 1991-1995.

И не треба сумњати да све ово што се дешава у Српској није део јединственог плана који долази из Блеровог "Delivery unit" програма за уништење читавог српског простора. Све је ту прецизно синхронизовано, то јесте, подешено тако, да жртва (српски народ с обе стране Дрине) сама вредно приноси суварке на ону ломачу коју јој је џелат великодушно припремио.

Ипак, да ли ћемо заиста изгорети на западној џелатској ватри још увек не зависи само од тамошњих злочиначких неолибералних кругова. Понешто би још могло да зависи и од српске воље. Питање је, једино, да ли ћемо стићи да се пробудимо из ове страшне летаргије у коју нас је увео сатрап Александар Вучић и медији под контролом српских непријатеља.

Д. Гостељски

ОДРИЦАЊЕ ОД КИМ ЗА ОБЕЋАЊЕ ЧЛАНСТВА У ЕУ 2025: ЉУДИ, ЈЕ ЛИ ТО МОГУЋЕ!

"Супермен" против "супер баке" /Фото: Еспресо

Е сад, заиста човек мора да се упита у стилу спортског коментатора из осамдесетих прошлог века, Младена Делића: "Људи, је ли то могуће!?" Само, овог пута у негативном контексту.

Председник Србије свакодневно нешто поручује с малог екрана, а то нешто своди се на једно те исто – на ништа или на обично лупетање. Како објаснити да нормалан човек изађе пред милионску публику и почне да објашњава да погибија двојице радника на градилишту "Београд на води", заправо, показује колико се мало гине и колико наше друштво брине о безбедности на раду. Да би све то поткрепио "необоривим чињеницама", Велики Вођа износи податке, које је, ваљда, пронашао у неком хумористичком часопису, да у Америци сваких десет секунди погине по један перач прозора. Таква тврдња показује одсуство било каквог критичког мишљења, па и одсуство здравог разума код онога ко је такву тврдњу изрекао – и таква тврдња тешко да би прошла и међу децом нижег школског узраста.

У кратком периоду од два три дана, председник државе показује да је не само недорастао функцији на којој се налази и коју је максимално узурпирао, него и да је он велика опасност за опстанак државе Србије. Његова одбрана "поштеног инвеститора", којег је убила "хладнокрвни убица" Стојанка Стојановић, требало би да сваког човека у Србији озбиљно забрине. За председника-узурпатора ствари стоје обрнуто од онога што је реалност. За њега "баба Стојанка" има "досије" (не каже какав), на основу чега се може извући закључак да је Стојанка "разбојник", а њена "недужна" жртва је "узорни грађанин".

Но хајде да констатујемо да су ово "безазлени гафови" (иако нису). Али шта да кажемо на идеју Великог Вође да се натовско-шиптарској парадржави Косово поклони столица у УН, то јесте, да ће он лично (с којим правом) признати противуставно отцепљење дела Србије, уколико добије обећање да ће Србија бити примљена у окриље ЕУ 2025. године. У интервјуу Ројтерсу Велики Вођа несувисло говори:

"У овом часу ми не знамо где су нам границе!" (“Right now we don’t know where our borders are").

Не зна се да ли је српски председник-узурпатор мислио само на границе Србије и натовске квазидржаве Косово или је ту мислио и на границе са осталим српским суседима. У сваком случају, овде би, да је у питању нормална држава у којој се поштују Устав и закони, било посла за тужилаштво, судове, али и за Владу Србије и српски парламент. У свакој земљи, чије су границе међународно признате (а границе Србије су у складу с међународним правом јасно дефинисане), оваква изјава би изазвала такву политичку буру, да се она никако не би могла другачије завршити, осим оставком или сменом ("импичментом") челника земље који се усудио да дирне оно што је свакој држави на земаљском шару светиња о којој нема никакве дискусије.

С друге стране, читамо на Твитер профилу Рамуша Харадинаја, писаном на енглеском језику, како је "суверено и независно Косово неодвојиво од САД". Истина, онај који одржава Рамушов Твитер налог користио је предлог "to" уместо "from", али то не мења суштину поруке. Натовско-шиптарска парадржава би се, уистину могла, да није међународних закона и Резолуције 1244, третирати као 51. држава САД. Али, пошто још увек постоји Савет безбедности УН, међународна правила и норме, парадржава Косово не постоји ни као парадржава – једноставно, у међународно-правном смислу постоји само Космет (Косово и Метохија) као покрајина у саставу Републике Србије. И ту долази тачка, она тачка коју би председник Србије, марионетско-квислиншки, хтео да избрише. Да ли ће се органи властi, законодавни и судски пре свега, пренути и покушати да уразуме председника, који је, рекло би се, изгубио све оријентире и све одлике државника засноване на Уставу, закону и општем моралу? Неће, јер у стварности немају никакву снагу спрам шефа државе. О парламенту, који једини има право да покрене иницијативу за разрешење председника Србије, илузорно је размишљати, јер за такву иницијативу потребно је да се сложи преко 80 народних посланика – што је практично немогуће.

Србима је дато Косово и Метохија (никако случајно) да би се кроз део те свете српске земље исказали као достојни постојања и довољно вредни, како пред универзалним умом тако и пред сопственим колективним духом. Ако погледамо карту Космета, видећемо да је она препуна топонима који указују на зло, невоље и страдање – свеједно да ли она у прошлости или она која нас као народ чекају у будућности.

Приштина је највећи град Косова и Метохије и она тамо стоји као велика, незалечена рана, као пришт (аугментатив "приштина") који стално пуца ("пршти") и никако неће да зарасте. По турском попису у Приштини су 1455. живели само Срби. Пет векова касније (1961.) у Приштини је живео подједнак број Срба и Албанаца, да би Срби сасвим нестали из тог града (преко 40.000) након злочиначког бомбардовања НАТО алијансе. Пришт је дефинитивно пукао, да рана, рекло би се, никада више не зарасте.

Гњилане вековима, можда и миленијумима гњиле, да би данас толико натрули, да Срба тамо данас готово да и нема. У турском попису становништва из 1455. помиње се Гњилане, које тада има око 40-ак српских домаћинстава. Шиптара тада тамо уопште није било. Пет векова касније (попис из 1961.) у Гњилану живи једнак број Срба и Албанаца (пола-пола), да би се Срби "угњилили" и буквално нестали са тог простора у следећих пола века. Наиме, у граду Гњилане данас нема ниједног јединог Србина.

Одакле сви ти Шиптари дођоше и како су у само пола века успели да постану већина, за коју председник Србије (као да је плаћен да лобира за албанску страну) каже да је то непорецива, непомерива и неизмењива "реалност"? Уз то, Велики Вођа патетично додаје, да Србима (овако слабим, лењим и килавим) не преостаје ништа друго него да се са таквом "реалношћу" помире. Добија се утисак да једини човек којег Србија има, а који је вредан, частан и храбар, јесте баш он – самохвални Александар Вучић!

Сад је наша западна марионета баталила ЗСО, јер се та тема "испуцала". На реду је пријем Србије у ЕУ 2025. године. Ако Запад хоће да се Србија добровољно одрекне Космета, довољно је само обећање ЕУ да ће Србију у следећих десетак година, односно 2025. или коју годину касније, примити у своје "богато" друштво. Вођа нас заводи за Голеч планину, као да не види провалију у коју се сурвава Европска унија. ЕУ пуца на свим странма – и само тотална политичка незналица или злобник који нам жели несрећу не би био у стању да види да та мегадржава у покушају не може преживети дуже од коју годиницу приде. До 2025. такве "Уније" неће бити, а већина земаља чланица ЕУ дотле ће одустати да и даље буду сателити Немачкој и болесним амбицијима Ангеле Меркел.

Д. Гостељски

СВЕ ЗА МИР, МИР НИ ЗА ШТА - ФАХРИ МУСЛИЈУ: "АЦО СРБИНЕ - ТИ СИ МОЈ НАЈБОЉИ ПРОИЗВОД!"

Тата и син Муслију

Све ће дати, само да сачува мир –свакодневно понавља председник Србије. Рекло би се, пацифиста човек, филантроп готово као и отац и син Сорош. Једна новинарка, зачуђена оваквом "мирољубивом" реториком, упитала је Александра Вучића, "шта је то све што ће дати". Одговор, наравно, није добила. Уследила је дуга председникова жалопојка: То питате мене, а жуте нисте смели, је ли? Питајте оне што туку жене! Питајте оне који раде с тајкунима и који желе да ме смене, па да опет пљачкају државни новац. Не дам, то им никако не дам. Ово је демократска земља у којој владам у име народа. Глас Вучића је глас народа, а глас народа је глас Бога!

Готово је невероватно да још многи у Србији не успевају да прозру и ослободе се председникових сладуњавих речи, нејасних констатација, јалових обећања и минхаузеновских умних конструкција. По хиљадити пут исто трабуњање: "џи-ди-пи" (бруто друштвени производ) и у овом полугодишту највећи, не само на Балкану, него и у целој Европи; фабрике ничу по Србији као гљиве после кише, плате ће да порасту, ево већ шесту годину – само што нису; стрпите се још мало и живећете боље, ако не на овом, онда на оном свету. Све што народ данас треба да уради, да би сутра био срећан, јесте да "Аци Србину" дâ да води овај провизоријум од државе – још две године! Две по две и живот ће се завршити, па ће нам онда сигурно бити лакше.

Позивање на дијалог о Косову највеће је Вучићево политичко достигнуће. Позива председник све релевантне чиниоце у друштву да се изјасне о некаквом компромису, за који још нико живи, укључујући и Алека, још није чуо нити зна како би тај "компромис" требало да изгледа. Али, свеједно, буљуци српских интелектуалаца, политичара, аналитичара, до данас се срчано изјашњавала о теми без садржаја, без циља, коначно, и без икаквог смисла. Разговарају ("дијалогују") људи о Вучићевом привиђењу, које ни он сам, онако згранут и збланут, није још стигао да боље осмотри и озбиљније сагледа.

А кад ће нам председник рећи шта се крије иза речи "компромис"? Из његових речи сазнајемо, да ћемо знати како изгледа свепрожимајући "узајамни договор" (или споразум, ко зна који по реду), кад се он постигне и ако се уопште постигне. Звучи баш логично: хоћете да вам председник каже о каквом "компромису" телали, а компромиса још нема. Кад га буде – сазнаћете све. Зашто сте толико нестрпљиви? Уживајте у сваке-године-бољем животу или, тачније, у оном животу који упорно срља ка нама пуних шест година, а који нам још није закуцао на врата. Али, закуцаће, не брините, закуцаће нас тако до краја ове или следеће године или оне иза следеће, да нећемо знати на коју страну да се окренемо.

Под паролом, "све за мир, а мир ни за шта", Вучић парадира регионом, Европом и светом. Ето, колико је он савестан, мирољубив и одговоран. Да би дете било мирно, поведе га (тркне) на излет до Њујорка. Да се оно, као у боровој шуми, смири у хладовини огромних небодера. Све за мир! Засада наш председник се смирује по белом свету, а након "компромиса", смириће се на шиптарско-натовском Косову. А зашто баш тамо? Па зар то није заслужио својим преданим служењем албанским интересима. Још само да им изгради аутопут преко Приштине и Тиране, све до Драча, славиће га Шиптари боље него Клинтона.

Не тако давно, наш "мирољубиви" десет-за-једнога председник, ратоборно се бусао у прса, говорећи: "Не дам Газиводе – не дам! Можете да ме смените, али не дам – и тачка!" Наравно, никада није уследио одговор на логично питање, ко то "може да га смени"? Да ли је он тада мислио на народ или на неког трећег? Можда је мислио на Сороша Јуниора, који сваког квартала долази у Србију да покупи део новца, који му по "закону и божјој правди" припада. Тренутно, доста и Александру (и Андреју), а доста и Алексу. Тата Сорош задовољно трља руке: Док је лоw-цост радне снаге у Србији, његове милијарде се неће истопити.

Да би се разумело председниково миротворство, треба видети да рат само што није избио. И Вучић и Тачи, па и Харадинај, поручили су свом народу, да се уздрже и "не одговарају на провокације". Не зна се ко провоцира, али то у овом часу није ни важно, јер тај који провоцира је непријатељ. Око такве поруке својима Вучић се лако договорио (направио компромис) са српским непријатељима. Да рата не би било мораш, ваљда, да будеш пријатељ с непријатељем, који намерава да на тебе атакује. Уосталом, на шта би то личило да се самопрегорно залажеш за мир, а да будеш непријатељ свом непријатељу. Зато се не треба чудити да су се Тачи, Харадинај и Вучић, за некога можда неочекивано, нашли на истој страни барикаде. Наиме, кад сви пређу на једну страну, на оној другој (је ли) више нема никога. И мир, мир – нико није крив!

Ипак, и поред свестране едукације народа, поједнци у Србији знају и даље да буду сумњичави. Није им, као бајаги, јасно, како можеш да не даш Газиводе, а потом кажеш да Срби на Косову немају ни један једини метар. Још горе, немају ни сантиметар. Па ни милиметар. Као да су Газиводе прегажене воде? Као да се оне могу сместити на врх чиоде? Ех, у томе и јесте ствар, да будеш уметник, па да од готовог направиш вересију, а ни из чега створиш све. Како је то могуће, упитаће радозналци. Па могуће је, јер се рецепт таквог (не)успеха крије у способности да се буде одани пријатељ с непријатељима.

Коначно, не треба да нас изненади ако сутра "Аца Србин" накриви кече и заигра шоту с оне стране Проклетија. Аутор овог текста прогнозира да ће српски председник ускоро (за коју годину) наставити своју политички каријеру као губернатор Драча, Валоне, могуће, и саме Тиране. На приштинским улицама стаће раме уз раме с Билом Клинтоном – истна успоменичен – и тако ће с Вилијамом стајати на равној нози.

Аца Србин има само једну мајку (није то Србија!) – Ангелу од Дојчланда, али, зато, у татама он не оскудева. Захваљујући бројним татама, пошло му је за руком да оствари свој младалачки сан, онај о коме је, пре више деценија, говорио својој првој супрузи Ксенији: "Кад постанем председник једне земље, питаћу те за савет како да је што пре уништим!" И постао је оно што је сањао. Савет му није требао, одавно се обучио како да демолира систем и државу. Још који месец, па ће "Аца Србин" да напусти своје тате и врати се оцу, који ће га очински пригрлити и казати: "Ти си Ацо мој најбољи производ!"

Д. Гостељски