РАЗВЕЗИВАЊЕ ВАВИЛОНСКОГ ЈЕЗИЧКОГ ЧВОРА

Душан Вукотић
СРПСКА ЗОРА БЕЛА
Српска Зора Бела
СУРБЕЛАН РАЗВЕЗИВАЊЕ ВАВИЛОНСКОГ ЈЕЗИЧКОГ ЧВОРА

РАЗВЕЗИВАЊЕ ВАВИЛОНСКОГ ЈЕЗИЧКОГ ЧВОРА


РЕЧ АУТОРА
Да ли је историјска слика света, каква се и данас презентује у српским школама, истинита или лажна? То је једно од кључних питања, на које покушавају вековима да дају одговор многи наши, али и страни историчари, лингвисти, археолози. И поред многих чврстих доказа, који демантују сваку могућност да су се Срби (Словени) доселили на Балкан тек крајем шестог и почетком седмог века, стара теорија, заснована на делу Константина Порфирогенита, De administrando imperio, и надаље чврсто одолева и опстаје. Још у оно време, пре, отприлике, седам година, када сам почео озбиљније да читам дела наших аутора, најпре савремених (Олга Луковић - Пјановић, Јован Деретић), а потом и оних из старе или мало старије “епохе”, дошао сам до спознаје, да је прилично тежак пут, којим би се тврдње наших “аутохтоних” историчара могле егзактно проверити. Будући да сам по природи веома сумњичав, али и радознао, ја нисам могао одмах да прихватим историјске документе, који су указивали на то да су Срби, уистину, онај народ од кога је кренула европска, а тиме и светска цивилизација. Ипак, пошто су ми књиге наведених аутора деловале далеко уверљивије од званично прихваћене верзије историјске слике света, одлучио сам да се позабавим јединим “средством” (уз чију бих помоћ, евентуално, могао да задовољим такву знатижељу), које сам тада имао на “располагању” и које ми је у датом часу било доступно - а то је језик којим говоримо. Знајући да је интуитивно сазнање основа или супстрат сваког “реалног” сазнања, покушао сам да максимално ослободим властити ум, не бих ли на такав начин успео да продрем у дубоке слојеве говорног ткања, како онога којим су се служили наши преци, тако и другим језицима света, постојећим и оним давно “згаснулим”. Резултат таквог “медитирања” била је књига “Прародитељ европског човека”, објављена 2001. године, у којој су постављени темељи за коначан продор у једну од највећих тајни људског рода - у тајну настанка људског говора. Мада је та књига остала недоречена, са извесним недостацима, које озбиљна научна студија себи не би требало да допусти, она је допринела томе да се реши тајна настанка српског имена, те је, у том смислу, сасвим одговорила сврси. Нажалост, на чињеницу, да је име Срба настало од словенских богова Сура и Бела, готово да нико из редова српских научних (историјских и језичких) кругова није реаговао. Истина, постоји могућност да то још нико није ни прочитао. У поменутој књизи, претпоставио сам да би можда било могуће, уколико се покаже да су слогови “сур” и “бел” били основа за настајање говора, да се у потпуности разреши енигма чувеног “вавилонског чвора”. Данас, две године након објављивања “Прародитеља”, могу поносно да изјавим, да сам био у праву, када сам изнео такву хипотезу. Језичка “формула”, којом се може прецизно пратити развој говора на европском континенту, а, вероватно, и у читавом свету (ностратичка теорија), гласи: сур-бел + ум! То, заправо значи, да је човек про-говорио захваљујући Сур-Белу, Сурбелима (Сурбеланима), односно, Сербској Зори Белој, одакле нам је дошло и лично име Сурбелан (Сръблинъ, Србан), назив народа, Сурбела/ни (Σερβλοι, Сербли, Србљани, Срби), као и први појам државе (Сурбелиа, Серблиа, Србија). Када се свему претходно реченом дода и то, да су имена богова Сура (Сурија, Зарја) и Бела (Бала) добро позната на целокупном евроазијском простору, и када се зна да словенски свет и данас насељава огроман део такве територије, тада се долази до непобитног заључка, да је српско име изникло из “зоре белог дана” (Сур/бел/дана). Знамо и то да је зора симбол рађања, како сунца тако и нове “упијајуће зенице” и да је она симбол слободе и земаљског добра;зора је основни “елеменат” покрета и “вечног враћања”;зора је она тачка, без које се никако не не би могло потврдити “постојање”. Судећи по томе, прва изговорена мисао “сванула је” (севнула) из “озареног” (озореног, осуреног; зур > зурити) ума, а сама реч је, баш онако како се то забележило у Светом писму, обележила “почетак” (опет “зора”), да би својим афирмативним “да” породила васељену и самог Бога учврстила на његовом, “залеђеном”, бескрајно малом или бескрајно великом престолу “светог звука”. Стога, са философског становишта, ту не постоји никаква дилема, јер је “зора”, уистину, онај феномен непрекидног “буђења”, течења , купања и упијања (сръбати, црпети, sorbere пити, ап/сорбо/вати, по-србовати, посрбити, по/црпети) како микрокосмоса тако и света у целини (белог дана). Без зоре би постојао само Бог, јединствени и непокретни универзални ум, а то би, како примећујемо, било једнако непостојању, односно, онаквој “мешавини” Бића и Небића, коју данас зовемо - Ништавило. Коначно, могло би се рећи да је зора онај “извор” (сурб, срб, сарб, сабр, сабор > збор > звор > свар; сабрати, брат, обрат, обрада, рад, рат; оборити > оборбити > борба) у коме појединачни (искидани) делови Бога имају способност “кретања”, који “с вером” “зборе” и у нади дочекују сваки нови дан (зора). Саборност или сабраност (сабор, з/бор, го/вор) негдашњег сурбелског, од Бога изаслатог (или одметнутог) ума, у коме је, опет на једном месту, креснула искра (вар, варница, извор, вор, го/вор), али и “по/текла” “умна вода” (реч), која се “палила” и “ис/такала” (толико долго/дуго да се никада не ис/толкује и не ис/толмачи; доле гонити, долго, дуго) из оног “изворишта” или “зоре”, да је сасвим заборавила, да свака реч “на увору своје име губи” и враћа се у ону “равнину” (нирвану, реку умира) из које је некада и кренула. Нажалост, данашњи Срби на Белкановом полуострву, који су језички наследници оне давно потекле мисаоне реке, претворене у артикулисане звукове (речи), нису више ни из далека прожети оном мисаоном дубином, каквом су се њихови давни преци могли дичити. Могло би се рећи да се Срби данас понашају на онакав начин, како су то некада чинили бројни народи, који су пре неколико хиљада година, од древних Сурбела, били “поучавани” говору. Време је прохујало и “реке” су кренуле обрнутим током, тако да је уморни “учитељ”, сасвим (не)природно, постао ђак своме “ученику”. Ипак, јасно је, у старости заборавност ступа на поље сећања, а немоћ и понижење замењују веру и самопоуздање. Србин је толико стар да му године више нико не може избројати, а он сам, обузет силним стидом због ослабелих удова, “узблутеле тиквине” и слабовидости, више није спреман чак ни на слутњу или варљиву наду, да његовој дементној глави им лека. Срби су тако постали народ који више верује туђину него себи, па се човеку каткад наметну необична и нетачна виђења, да Сербли и нису тако стари, јер су, ваљда, толико подетињили, да изгледају као да су, управо овог часа, ступили у некакву предшколску установу. Наравно, какав народ такве и институције културе, образовања, политике. Некадашње “седе” српске главе били су “патери” своме народу и знали су како да га организују и “потерају” на рад или у рат. Ове данашње не умеју ништа, јер су читав свој ништавни живот преспавали. Да би се схватила дубина пораза, који данас доживљавамо као изданци најстарије “умне реке”, довољно је да се крочи у САНУ, у такозвани “храм српске науке”, те да се тамо погледају “мутне очи упале у главу” и тамошњи “патери”, који више нису стању ни стадо оваца да потерају, а камоли да упуте младе нараштаје стазом наших славних и достојанствених предака, стазом рада, само-прегорности и националног освешћења. Данас је свакоме јасно да Срби и Србија губе на свим пољима, почев од економије, политике, па преко оног најважнијег - поља културе. О рату (поготово освајачком) и праву јачега, када су Срби у питању, није потребно говорити, јер смо и ту “дотерали цара до дувара”. Ипак, када бисмо успели да се ослободимо похлепне мисли и када бисмо се вратили сербској саборности, која је далеко старија и од Српског Православља у који је уграђена, тада бисмо били у стању да извојујемо такву победу, о каквој данас мало ко сања. У трећем миленијуму Исуса Христа, након што смо, чини се, све наше “адуте” улудо “испуцали”, ипак постоји једна област у којој бисмо могли да однесемо најславнију победу у целокупној, не само српској, већ и светској историји. О чему се ради? Замислимо ситуацију у којој ћемо свету открити једну од највећих тајни наше васељене и показати му како је настао људски говор (реч). Наука у западним земљама, која је доста одмакла и која је далеко испред нас, вековима се упиње, не би ли некако продрла у то, необично и тешко објашњиво, језичко ткање. Иако се силно упињу да докуче тајну такозваног пра- или преиндоевропског говора, нигде се нису макнули са почетне тачке. Никуда и нису могли да се помере, пошто се њихова етимологија завршава на грчким и латинским основама, а ове, опет, не дају могућност да се крене у дубину, ближе примордијалној тачки будућег говорног “галиматијаса”. Наравно, никоме тамо у развијеном свету није пало на памет (а и како би), да ПИЕ није мртав и да још постоји народ у Европи, који таквим исконским језиком говори; свакако, најчистије на Балкану, али, и на огромној евроазијској територији, са врло малим и, у односу на проток силних миленијума, сасвим безначајним разликама. Уосталом, како би се неко могао сетити Сурбела (Словена), када је тај народ, још почетком нове ере (по писању грчких аутора), био неспособан за озбиљнију друштену организацију. Чувена Сводешова (Swadesh) лексикостатистика тврди да се речник једног народа мењао за неких 10-15% у току једног миленијума. То свакако важи за романске и германске говоре, али уопште није тачно, у случају, када се таква “мерења” примене на словенску језичку грану, у којој се фонд речи (и то углавном значењски) није мењао више од 1-2% за хиљаду овоземаљских година. Јасно је да је сваки научник, као и сваки други човек (а историчари и лингвисти посебно), у мањој или већој мери пристрасан, када је реч о народу из кога потиче. Зато се не треба уопште чудити, да често историјски догађаји више личе на мит него на истину. Чак и данас, у ери светлосно брзих информација и многих средстава јавног комуницирања, која у истом часу досежу све крајеве наше планете, сведоци смо тешких фалсификовања и “фризирања” истине. Уосталом, Срби су највеће жртве, у модерном добу, таквог подешавања и прекрајања догађаја, у складу са вољом оних који имају моћ да и највећу лаж замотају у “истиниту” обланду. Мада је поменута пристрасност неодвојива од људске природе, ја сам покушао да при писању књиге “Српска зора бела”, будем, максимално, колико је то човеку уопште могуће, неутралан, те да хладне главе тражим оно што зовемо “непобитном научном чињеницом”. Да би поштовани читалац већ на самом почетку ове књиге добио представу о ономе што ће имати прилике да чита у наставку, показаћу на два мала примера, како ми се уопште родила идеја, да кренем једном необичном стазом, методолошки различитом од готово свега онога што се до данас радило у језичкој науци. Узмимо енглеску именицу baker (гал.bacaladh, Irish bacail, baker); all from the English bake (срп. пећи, пекао); срп. бакља, бакљада, Букуља, пакао, паклен, поклати, бокал; бог Бак, петровданске "лиле" (лила, љуљнула је киша /лити, лила/), док је глагол "љуљати" дошао од таласања воде, водених валова; дакле, "лила" је не само бакља (веза ватре и воде), већ је она првобитно престављала велико славље (сскр. rasa lila), где би се "с/лио" силан свет (слити > силити) ; одавде, такође, видимо да је српска именица "сила" настала од оне водене бујице која се изненада, огромном "силином" "с/лила" (сила); пошто је Бак (Белак, Блк), у ствари сунчано божанство, сасвим је јасно како је настао српски глагол "пећи" (пека, пекао, плкао, плакао, плик); док је "пакао" (паклен), заправо, свет воде (потопа, плача) и ватре (пожара); у таквом поређењу течности и огња треба тражити порекло српског "бокала" (Белак, белег, облог, облик, обкол > бокал; опколити; најпре посуда за вино /ватра/, а потом и за воду), односно, “облити”(полити, об/ли/гнути, облинути, полинути, поленути), одакле смо добили доцније "линути", али и "легати", "лагати", "ложити" (за/лагати), именицу “лаж” (облагнути, полагати, об/лазити, лизати) и слично; када се течност стално "долива", тада је неминовност да се негде на другој страни, то исто, мора "одлити", а чим се нешто "одлива", јасно је да се мора “удаљавати” (даљ) од првобитног места на коме се некада налазило; вода која тече са планине удаљава се (одлива) од висова и спушта се "доле", у “долину” или “даљину” (енг. down или town је управо такав силазак у “долину”, то јесте, “дол'на” – "идемо у дол’ну" /идемо долен-а/ > долн > down ), са гутањем вокала “и” (“е”), које се и данас може запазити у српским дијалектима; дан. dun, хол. don/s); bacan на галском има значење везаних стубова (енг. stake губилиште, или српски "стега” /стегнути/, одакле доцније и stage), што је веома близу данашњој речи "вагон" (нем. Wagen, гр. βαγόνι, очигледно, запрежна кола код којих се се за вучу користили волови /бик, бак/; срп. “бак гони ”> багон/и > во гони > вагон/и > погон/и). Онако, насумице, поменућу још једну галску реч, ars, arsa, (енг. quoth навод/ити, говорити, ирско ar, лат. oro, orare), да бисмо схватили необичан пут усвајања сурбелског говора. Глас "с" у галској речи ars (arsa), заправо, припада заменици sй или sě (рекао је, рекла је; "ar sй, ar sě", енг. she, he, нем. sie); у ствари ту се ради о директном обраћању ("го/вор/ио си", "го/вор/ила си"; з/борио си, з/борила си; орио си > ори се, ар се); у српском језику је јасно да онај ко уме добро и паметно да "го/вори" (да се "бори" /вори/ речима) има велику шансу да публику "у/вери" у своје ставове или мишљење; стога је тврдња, да се у датом случају (Stokes) ради о корену “ver “ или "verdh" у приличној мери тачна, јер нас на то упућују раније ирске форме "bar" или "for", док су друга размишљања (Thurneysen), да су ту у питању предлози "ol" или "for" сасвим погрешна, јер је ту реч о српском глаголу “обртати” (вртети, брат, обратити, вратити); српска именица "вера", како видимо, доследно се уклапа у људски "го/вор", јер је "го/ворење" исто што и исказивање личног "у/верења", односно, "вере"; Thurneysen помиње ol као предлог, верујући да су ирско oldat (метатеза од ordat говорити) и oldaas (срп.”од”), али, опет, не схватајући да је галско thall (енг. dell) једнако српском прилогу "доле" и именици “дол” (“дол/ина”, доља); наравно, ко год би узео те српске речи у разматрање, убрзо би увидео да су српски "дол", "долина", "даљ/е" (од доле, одатле, одавле, овле, отле) настали од глагола "лити" и предлога "до" (о коме ће касније бити више говора); ту је и глагол "лигнути" (лити + гонити), од кога смо добили доцније "линути", али и "легати", "лагати", "ложити" (за/лагати), именицу "лаж" (облагнути, полагати, об/лаже) и слично. Коначно, поменимо и енглески придев bald ћелав (хол. kaal, kaalhoofdig, нор. skallet, швед. flintskallig, лат. calvus, нем. Kahlkopf, чеш. holý, holohlavý), који јe настао од српског глагола “облити” (обла, заобљена, за/облита глава), а све од бога Бела (бело, обло, обала); у осталим, наведеним језицима, узет је српски придев “го/ло” (околити, оголити); исто тако, од придева bald, губљењем почетног гласа “б”, добио се нови придев, енг. оld (стар), који у холандском језику додатно губи и глас “л”, да би остало само oud стар (обло, обелет/и, оболет/и, гр. παλαιός). На српску велику несрећу, наши језички стручњаци уопште ни не покушавају да оној материји, коју су добро “научили”, приђу са оне стране, која би им омогућила јасан и неометан приступ у само језгро говорног врела, скривеног у властитом матерњем језику, већ се упорно држе једне догматичне и сасвим погрешне “школе”. На пример, један од наших етаблираних и уважених научника тврди (а то је, иначе, и опште прихваћен став у српској лингвистици, формиран на основу сиромашног и потпуно погрешног Скоковог етимолошког речника), да су речи “босиљак, “ловор”, “цер”, “дуња”, “јегуља”, “креста”, “сумпор”, “коноп/ац”, па чак и “рачун”, “врч”, “рака”, “сапун” и “уље”, такозвани балкански латинитети, које су Серби (Словени) усвојили од остатака романизованог “староседелачког” стано-вништва. Колико је такав приступ наиван, да не кажемо смешан, схватићемо ако поменуте речи упоредимо са њиховим латинским обликом. Тако дознајемо да је лат. basilicum исто што и српски “босиљак”, мада никако не може бити да је ту дошло до усвајања латинске речи, већ је процес био сасвим обрнут, то јесте, латинско basilicum је преличени српски “босиљак”. Да је то тако, потврдиће нам глагол “благосиљати” и српска именица “васељена” или лично име Василије, пошто је добро познато да се босиљак користи при освећивању простора “светом водицом”. У глаголу “благосиљати” /блгсл/ препознајемо име бога Бела (Белак) и ону, горе поменуту “силу”, добијену од глагола “слити” (сливати се); заправо, благосиљање је симболично “уливање” божанске (Белове) силе у човека и његов простор у коме живи, уз помоћ “бел-силка” (босиљак); лично име Василије је настало од првобитног Благосила (Белак, Благо, Блажо, Благоје), Бел-сила, Басила, Васила, баш као и “васељена” (Благо-силна, облак-силан, влак-силна, власилан, василна, васељена, властелин, област, власт, Бел/стати, постати и слично). Ловор није ништа друго него “с/лавар”, биљка од које се прави победнички венац који се ставља на главу победника (слављеника), док је “цер” (cerrus) царско дрво, везано за бога Сура, баш онако како је и “храст” добио име по Хорсу. Када наше учене главе тврде да је cydoneus основа за настанак сербске “гуње” или “дуње”, њима, зачудо, није пало на памет да се дуња или гуња некада на сурбелском језику звала “годиња”, одакле и име пољског града Гдањска (Годињска), али и још једног врло укусног воћа, по имену “ја/года”; од “годиње”, поред поменуте “јагоде” добили смо доцније “дуњу”, “гуњу” и, приде, још и “дињу”. Како је могуће да поменутој српској језичкој “елити” није пало на памет ни то да је “јегуља”, уствари, метатеза српског придева “љигав” (љигава је > љига је > јегуља), те да никако није могла настати из латинског anguilla. Српска “креста”, како се сматра потпуно некритички, усвојена је из латинског језика (crista), мада је очигледно да је “креста” порођена од именице “украс” или глагола “красити”, пошто креста уистину служи за улепшавање и украшава (краси) главе појединих животињских врста. Сумпор је познат по својим тешким и отровним испарењима и због тога је он саставни део пакла, у коме владују дим, ватра и “запара”; заправо, “сумпор” је та опасна “запара”, која се при назалном изговору усваја као “зампара” (зампар> сумпор). Сама помисао да је именица “коноп/ац” стигла преко canapus-a, сада није нимало смешна, већ је бесконачно трагична, јер је јасно да се конопац прави од “конопље” (поље конца, кона, конопоља); о томе ће бити више говора у наставку. Иако је сигурно да је човек започео да рачуна рукама (ручно!), то јесте, прстима, нашим “умним” и “ученим” главама пало је у рачун да причају, како је та реч “рацонални производ” латинског ratio (акуз. rationem), што је већ невиђена брука, тешка срамота, па и неопростива глупост (будалаштина). Да ли је тешко “опо/вргнути” наопако мишљење да “врч” није “направљен” од некаквог urceus-a, већ да је део кристално јасног сербског вокабулара, скопчаног са глаголом “вргнути” (обр/гнати) или “врћи”, односно, ставити некакву материју у посуду (врч)? Наравно да није, али да би се то схватило, потребно је, осим учења, да човек почне мало и да размишља, а не да само папагајски понавља “научено”. Шта још рећи о “сапуну” (sapo, saponem) или “уљу” (oleum), када се зна да сапун “пени” (запен/и > сапун), а уље се “лије” (улије > уље), а и о српској језичкој науци која ни таква елементарна сазнања није у стању да усвоји? Уз све то, “умне” главе су “утврдиле” да су речи “балега”, “баљаст”, “ватра” и “копиле” вероватно старобалканског (читај, илирског или, чак, шиптарског) порекла. Балега је у јасном односу са Белаком (Бак, бик), односно српским “благом” (стоком), те бар ту никаквог неспоразума не би смело бити, док је “баљаст” оно што је “опаљено” (паљасто, тамно, црно). Чудно је то да “ватра” однекуд припада “старобалканском” речнику, а да се ту нису уврстили “ветар”, “врт”, “врата”, “врети” све српске речи везане за “обрт” (вртети)? Када жена донесе на свет дете, а не зна се чије је, јасно је да се ту много “очева” “о/купило” и да је мајка дете “по/купила” од “незнанца”, тако да ни “копиле” није ни издалека реч, која се не би могла у потпуности објаснити у оквирима прецизног и крајње јасног сербског вокабулара.
* * *
Недавно сам, сасвим случајно, на другом програму српске телевизије, имао прилику да пратим емисују, посвећену српским "псеудоисторичарима" и "ново-романтичарима". Учесници "расправе" на поменуту тему, били су наша "уважена" имена из света археолошке и “философске” поуке, доктори Поповић, Радић и Лома, а "преко пута" седео је археолог Ђорђе Јанковић. На самом почетку дискусије, водитељка се "извинила" што у "програм" није дошао нико од оптужених, то јесте, неко из реда проказаних, "романтичних и лажних" истраживача српске прошлости. Наравно, додала је како су покушали да некога од "квази-научника" позову у емисију, али, ето, нико од њих, наводно, није хтео (или смео) да прихвати позив. Ипак, остаје неодговорено питање, зашто новинарка није рекла имена "шарлатана", са којима је у међувремену контактирано, па да и гледаоци јасно знају о коме се ту радило и ко је то "утекао" са "бојног поља".Све је тамо подсећало на некакав "на(р)учени" Хашки (инквизиторски) трибунал, на коме је пресуда унапред донесена, те је било потребно само да се таква одлука о прогону (интелектуалном остракизму) "прецизно" образложи и да се о томе јавност обавести, да и даље народ не би наседао на приче "познатих варалица" и "незналица". У таквој инквизиторској "дебати", свакако, најгласнији је био "славни" историчар, господин Радић, аутор једне од највећих историјских "студија" у последњих неколико српских непостојећих миленијума, под индикативним насловом, Срби пре Еве и Адама (мало сам изокренуо назив бриљантног дела, па сам, из учтивости, даму ставио на прво место; извињавам се др Радићу). Елем, Радић се одмах, онако, умно хром и убог, "докопао" јединог "јасног" извора о "досељавању" Срба на Балкан, Порфирогенитовог списа "De administrando imperio”. Зар је могуће да неко може да посумња у "речи" једног византијског цара? - мекетао је умни "хистеричар" високопарним "научним жаргоном". Притом (да ли намерно) заборавио је да су многи озбиљни научници изразили сумњу, да дело "О управљању Империјом" није "производ" једног писца. Уз то, Радић објашњава да је конституцонална сличност (динарски тип човека) између Словена (Срба), "досељених" на Балкан и "староседелаца" ("домородачко" становништво) производ асимиловања "урођеника" од стране "освајача". Наравно, уважени "експерт" се не пита, како је могуће, да се таква "асимилација" догоди у веома кратком временском року, то јесте, у истој години у којој су Словени "запосели" један тако велики географски простор. Шта се десило са "старо-седелачким" становништвом? Када бисмо слушали Порфирогенита и Радића, тада бисмо морали да дођемо до неспорног закључка, да су Срби (Словени), дошавши на Балкан, за неколико дана (или месеци) побили све раније житеље (Илире /Б-јелари/, Трачане /Рашани/, Трибале, Дардане /Дародане/, Бесе, Даорсе /Дворози/, Пирусте /Пераст/, Аутаријате /Тарани/ итд.) на највећем делу Балканског полуострва. Наравно, Римска империја је била потпуно незаинтересована за такав, у читавој историји, сигурно, још невиђен "покољ", те је сматрала да није вредан помена. Тако нам се десило, да нико никада није сазнао какви смо злотвори били, а након силних прохујалих векова, ми смо поменути злочин гурнули у подсвест и, коначно, на то сасвим заборавили! Динарску конституцију добили смо, тако што смо пили крв и јели месо "домородаца"! Стога, јасно је да у Радићево лупетање, односно, у тврдње званичне српске (и светске) науке, може да поверује само онај коме је Бог уместо мозга, у главу "углавио" најобичнију магарећу балегу. Онај ко зна политичке прилике с краја шестог и почетком седмог века, свакако мора да увиди, да је "миграција" (или пре, освајачки поход) на стотине хиљада Словена (Срба) у "нову постојбину" једнака бајци или научној фантастици, поготово, када се узме у обзир чињеница, да су се Словени тамо "ушуњали" потпуно непримећено (Римљани су тада, ваљда, гледали цртане филмове). Када схвати да му недостаје аргумената и џебане, за његову брзо(с)метну/ту "паљбу", против оних који би да се послуже здравом логиком, Радић се маша своје докторске титуле, која би требало да прикрије његове збркане мисли и неспособност било какве озбиљније умне оријентације. Какав жалосни егземплар српске "памети"...!Други др, који је требало да послужи за ломљење костију "новозаљубљеницима", био је Александар Лома, писац књиге "Пракосово"(које је сада, однекуд, старије од Косовског Боја свега неких седам векова), говорио је, између осталог, да је сличност словенских топонима са неким називима у Западној Европи, ствар чисте случајности (!), узевши пример града Бреста у Француској. Наравно, српски "брест" је потпуно јасан са становишта нашег језика, јер је реч о глаголу "порасти" (одакле и придев "прсат/а", енг. breast; нем.Brust; девојка којој расту /порасту/ груди), заправо богу Бел-расу, као што је "храст" у вези са глаголом "расти" (Хорс). Јадни Лома, изгледа, није свестан колико се обрукао и какво је ноторно "пијанство" показао. Једног дана, уверен сам, студенти ће се стидети свог неинвентивног, па и неинтелигентног професора. Наравно, поменуто име Брест или енг. breast, немогуће је објаснити са становишта енглеског или француског језика, али, Лома, или не зна те језике или, што је још горе, није оспособљен да користи властити мозак.Поповић више личи на директора ЦИА или на шефа БИА, него на научника. Ни то није случајно, јер су наши "интелектуални" кругови још увек под својеврсном контролом "неандерталаца", с батином у рукама. Своју "надмоћ" показао је над преплашеним Јанковићем, коме је давао "лекције", понашајући се према том талентованом археологу као према ђаку прваку. Какав, бре, твој Тврдош! - сиктао је напаљени и опандркнути “пандур” - Откуд ти смелост, Јанковићу, да "копаш" по четвртом веку, када смо ти одавно одредили седми разред (век) основне школе! Ојађени Јанковић је ипак покушао да понешто "прозуца", истина стидљиво (буди фин матрицом), иако је претходно, очигледно, упућиван на NGO семинаре за оплемењивање српског "злотворског" мозга, на коме су га учили "ненасилној комуникацији". Пошто је јасно да препарирање мозга није било тако ефикасно како су то Поповић и његови кинолошки власници претпостављали, Јанковићу следи нова "кура" позадинског "лечења", врло слично ономе што је у своје време доживљавао наш прослављени археолог Срејовић. Дакле, прича се понавља: као некада, с једне стране су “романтичари”, типа М. Милојевића, а са друге, осиони представници српске званичне науке, који настављају погубну политику од пре више од сто година, чији главни протагонисти су били калуђер И. Руварац и политичар - научник С. Новаковић. Ко ће овог пута победити, дознаћемо ускоро: да ли они који умеју да мисле сопственом главом и служе се аргументима (“новоромантичари”) или други (осведочени “ауторитети”), којима је једини циљ да задовоље властиту потребу за доказивањем (свакако наопаким), у виду жељених титула и материјалног благостања?
* * *Да наведем још неколико примера, на којима ћемо јасно видети, да српска наука прилично стихијно прихвата оно што им се сервира из оних кругова, који би хтели да докажу да су многе словенске (српске) речи преузимане из других (страних) језика. Тврди се да именице жупан и жупа, ни мање ни више, потичу од хунског војсковође Бајана (!!). Заправо, ту су бан и пољски пан (хпан, мађ. ispan), све речи настале током четвртог века, баш у Атилино доба. Када би мало боље размислили, наши “учењаци” би пре требало да се упитају да ли је поменути Бајан био Хун или Сурбел, али њима је, очигледно, однекуд, забрањено да користе рођени ум. Ипак, оставимо Бајана (Бојан?), па се на часак вратимо Сурбелану или Ср/бану, да бисмо увидели откуд титула бан у српском језику. Тај исти Србан јасно нам говори одакле је стигао назив за поглавицу у српском језику и одакле нам префикс “жу” у именици “жу-пан” (жу/р/-бан). Додајмо ту и сурбелско презиме Зупан (Зубан, Зубановић, Жупановић), да бисмо могли да пратимо гласовну промену “с, з (ж)”, која је у српској “жупи” сасвим очигледна /Сур-бан, Зур-бан; Жур-бан, Жу-бан, Жупан/. (На овом месту морам нагласити једну законитост у српском језику, врло јасну у корену Сур-Бел, где долази до губљења гласа “р”, о чему ће више речи бити у наставку ове књиге). Српски “кнез”, кажу, потиче од германске речи Kuningiaz, мада Германи никако, да се на главу насаде, не могу да објасне одакле им таква именица долази, као, уосталом, ни читав њихов вокабулар. Онај Србин, који уме да користи властиту главу, одмах ће приметити, да његов “кнез” јесте поглавар, задужен за одржавање реда у заједници, а да се тај исти ред никако не може успоставити без “казне” (казн/а > кнез /метатеза). Опет, српска “казна” у блиском је сродству са глаголом “каснити”, а овај са “снити” (сневати, снебивати > с /неба/ бити); у ствари, узимајући у обзир јасне језичке законе, долазимо до сложенице “око/гнати” (кнег/иња, нем. König), одакле и српски глагол “знати” (лат. cognitus), о чему ће још бити говора, али и “гневити” (гне/в, гњавити, књавати = сневати). Намерно ћу стати на овом месту, јер онај ко уме пажљиво да слаже “коцкице”, видеће да се ту круг до краја затворио. Немци су, дакле, од Срба “посудили” свог “краља” (König), још у оно време, када су Срби реч “кнез” изговарали као “кнег” (четврти, пети век нове ере). Сличну наопаку паралелу са поменутим Бајаном (Бајан, бан) имамо и код српске речи “краљ”, која је наводно у наш језик стигла преметањем слогова у именици Карл (Карло Велики). На шведском језику karl је “човек”, али Германи имају мали број глагола и именица, које би биле у складу са консонантима “крл” (girl девојка, curl увојак, коврџа /оковрг кврга/, Kerl момак), све од “хрлити” (грлити, грло, младо грло). Наравно, у српском језику, краљ је онај који “грли” свој род, а коме народ, на заповед, без речи “хрли” у “загрљај”. У питању је сурбелски бог Хорс, који “хорли” (урла, заповеда) , који Србословена “грли” од далеких азијских степа, преко (Х)Урала (Курилов, Кирилов, крило, Хорел, орао, Орлово), до данашњег балаканског Краљева. Стога, краљ је исто што и Хорс или божанска птица “орао” (/Х/Арјол, /H/Arya, Аријевац). Уз све то, краљ је онај који “грли” послушне и одане, али и “крља” (бије, удара) све друге који нису спремни да се његовој вољи повинују. Коначно, да поменем и “витеза” (српског свакако), насталог од младог и “витог” момка (витег > витеже > витез), у складу са глаголима “бити” и “вити” (вити/гна/ти), заправо са младићем у напону снаге од кога се једино и могу очекивати велика и јуначка дела; па да видимо, какве то може имати везе са германским Vithungi? Наравно, веза је очигледна, али не у смеру германско > српски, већ обрнуто, српско > германски, јер је Vithungi настало од српског “вити/гна” (првобитна аглутинација сурбелских глагола “вити” /бити/ и “гнати” /гонити/, одакле се очигледним гласовним променама стиже до именице “витез”). На крају, након претходне кратке анализе, не могу а да не кажем, да сам згрожен над незнањем и “учењем” “здраво за готово”, које је присутно у највећем делу наше званичне језичке науке, наравно, ако се то што раде наши јадни “учењаци” уопште може назвати науком. Узео сам неколико горњих примера, тек да би нам то послужило за “загревање”, пред улазак у највећу могућу дубину језичког лавиринта, али на такав начин, да “Аријаднин конац” никада не буде испуштен. Остаје ми још само да позовем виспрене “језико-спелеологе”, али и све друге који то желе, да заједно уђемо у “окно речи” и спустимо се у збуњујуће, а опет, јасне токове исконске, сурбеланске говорне реке. Срећно!