Проглашена Велика Албанија: Катастрофа тек долази у 2019.

Албанска агресија на Србију

У суботу је министар унутрашњих послова Албаније, са својим “колегом” из квазидржаве Косово, потписао споразум по коме ће у следећој години граница између Србије и Албаније бити заједничка. Премијер Албаније Еди Рама је мангупски и крајње провокативно констатовао, да одбија да присуствује таквом догађају, јер је то “тек пола посла”. Наиме, он ће да дође у оном часу када граница између парадржаве Косово и Албаније буде у потпуности уклоњена, то јесте, доћи ће онда када се и званично прогласи стварање Велике Албаније.

У Србији, чини се, никоме у врху државе не пада на памет да је потребно нешто да се предузме, да би се заштитио суверенитет и територијални интегритет земље. У смислу српског Устава, којег безочно гази свеукупна српска власт - и извршна и судска и законодавна - Косово и Метохија је јужна српска покрајина, то јесте, саставни део је државе Србије. У међународноправном смислу, такође, КиМ је покрајина у саставу Србије. Према томе, оно што је урадила Албанија у суботу, два дана пред Нову годину, јесте агресија на Србију и то је, практично, анектирање српске територије од стране туђина и бескрупулозног окупатора. Такав упад Албаније морао би да се посматра као војни поход на Србију.

Не постоји држава на свету, која у оваквом случају не би пошла да својом војском заштити своју територију. Нажалост, године испирања мозга учиниле су да целокупна српска власт, па и велики део грађана Србије, држе да Космет није српска земља и да не припада Србији. Отуда, можда, и не треба да чуди да се нико ни на суботњем протесту против диктаторског режима Александра Вучића, ниједном једином речју, није осврнуо на дивљачку агресију Албаније на Србију, нити се сетио да у било каквом контексту помене Косово и Метохију.

Зачудо, ниједна српска политичка партија није се огласила ни саопштењем тим поводом, као да се овде ради о некој другој, туђој земљи, а не о нашој отаџбини.

Дефетизам као убојито оружје

Оно што је најстрашније у свему, јесте чињеница, да је садашњи српски председник ширио дефетизам унутар земље пуних шест година, чиме је у великој мери охрабрио све српске непријатеље да на све могуће начине притискају Србију (али и Српску) свакојаким захтевима, смицалицама, укључујући ту и “обојену револуцију” у најави, типа “Отпора” с краја прошлог века. Ту више нису у питању само Албанци у Србији и Албанији, који више не презају да Србију третирају и омаловажавају како им се свиди. То исто сада чине и муслимани Санџака, који Србе такође проглашавају окупаторима. Власи и Бугари на истоку Србије стидљиво (с времена на време) подвлаче шта је “њихово”. Једино су се Мађари донекле примирили, да ли због Орбанове политике или, једноставно, зато што су проценили да је најбоље да сачекају, да Србију на колена баце косовски Шиптари, Албанци из Албаније, “Бошњаци” из Санџака (Рашке области), евентуално Власи, па и Бугари – и да онда свој циљ досегну без великог напора.

Као што је на почетку овог текста речено, Албанија није направила заједничку границу с натовско-шиптарском незаконитом творевином под српским именом Косово, већ је на такав начин грубо повредила границу између Албаније и Србије. На такав акт међународног разбојништва Србија би морала да одговори, најпре оштром дипломатском нотом, а ако то не уроди плодом, тада и оружаном силом. У оваквом случају, Србија би таквом решењу (војном, уколико се Албанија оглуши на дипломатски ултиматум), морала да прибегне, уколико намерава да и даље егзистира, не само као држава, него и као географски појам. Наиме, очувањем мира "по сваку цену", односно, самоубилачком политиком српског председника, народ Србије осуђен је на постепено умирање и нестајање. У овом случају, ни од какве помоћи нам неће бити флоскула, да ми "немамо више деце за рат", јер ћемо у оваквом миру сигурно остати без државе, без будућности, а тиме, последично – и без деце.

Тони Блер у лику Александра Вучића

Политика садашњег председника Србије, у пракси је политика ратног злочинца Тонија Блера, Вучићевог намесника. Или, још прецизније, то је политика Блеровог института за глобалне промене, који, чак, расписује и конкурсе за ангажовање саветника у српској влади и српском председништву. Оно што Вучић говори, заправо су речи Тонија Блера, које му овај трпа у уста. Ширење малодушности и беспомоћности, најјаче је оружје против Срба и Србије, којим се данас служе Вучићеви ментори или "западни пријатељи". Нажалост, у Србији се и даље ћути о таквој чињеници, јер, изгледа, мало коме иде у прилог да о томе јавно проговори.

Свакако, логично је да власти крију такву истину као змија ноге, али је веома необично да баш нико из српске опозиције озбиљније не потеже питање Блеровог злочиначког деловања, које ће, сва је прилика, на крају бити погубније по српски народ од НАТО агресије на Србију 1999. С друге стране, ако опозиција ћути о активностима једне злочиначке и антисрпске институције, да ли су и они, баш као и власт у Србији, под капом тих истих "српских пријатеља". Другим речима, да ли се читава српска политичка сцена продала неолибералним круговима, трилатерали, ротаријанцима, илуминатима, масонима (свеједно како се ти светски паразити зову) и да данас сви они, баш као и Вучић и српска влада, само испуњавају жеље и захтеве својих "тајних" господара?

Република Српска као колатерална жртва

У исто време, док Албанци подижу зидове Велике Албаније, Република Српска се опасно приближила амбису, у којем би лако могло да се деси, да све прекодринске српске наде буду заувек покопане. Аутистично понашање српског државног врха, на челу са Додиком, Лукачом и осталима, довело је до тога да се убиство једног младића преокрене у темпирану бомбу испод темеља РС. Иако протести у Бањалуци, под насловом “Правда за Давида”, трају месецима, власти Српске су пред тим, једноставно, затварали очи. Нису приметили тренутак у коме су се бол и патња једне породице, постепено, претварали у толико снажан покрет, који сада представља претњу, не само за високе функционере РС, већ и за сам опстанак западног дела српског народа. Што је најгоре, нису приметили да је “Правда за Давида” систематски и вешто преузимана од оних снага, чији је циљ да се уништи Република Српска.

Босански муслимани (Бошњаци) дочекали су овакав развој догађаја као богомдану прилику да крену у нови атак на српски народ у РС, овог пута перфидно и прикривено - иза наводне подршке Давору Драгичевићу и покрету “Правда за Давида”. Већ на следећим бањалучкм демонстрацијама (високо дигнутим песницама “правде”), могло би се очекивати да Давора подржи на десетине хиљада Бошњака, како из ФБиХ, тако и из иностранства. Неразумним поступцима и баш-ме-брига односом према судбини једног свог младог човека, српска власт у РС могла би да доживи нешто чему се ни у најцрњем сну нису могли надати: да их из фотеља избаце, поред огорчених Срба, и босански муслимани, то јесте, они, који, великим делом, нису држављани РС. И то што ће такве успаване дембелане неко одувати с власти, не би требало да буде велики проблем, да није озбиљно смишљеног плана како да се српски ентитет у БиХ уздрма и (само)укине, а Срби званично прогласе “реметилачким фактором”, исто онако како је то три пута учињено у прошлом веку: Првом и Другом светском рату и ратовима од 1991-1995.

И не треба сумњати да све ово што се дешава у Српској није део јединственог плана који долази из Блеровог "Delivery unit" програма за уништење читавог српског простора. Све је ту прецизно синхронизовано, то јесте, подешено тако, да жртва (српски народ с обе стране Дрине) сама вредно приноси суварке на ону ломачу коју јој је џелат великодушно припремио.

Ипак, да ли ћемо заиста изгорети на западној џелатској ватри још увек не зависи само од тамошњих злочиначких неолибералних кругова. Понешто би још могло да зависи и од српске воље. Питање је, једино, да ли ћемо стићи да се пробудимо из ове страшне летаргије у коју нас је увео сатрап Александар Вучић и медији под контролом српских непријатеља.

Д. Гостељски

ОДРИЦАЊЕ ОД КИМ ЗА ОБЕЋАЊЕ ЧЛАНСТВА У ЕУ 2025: ЉУДИ, ЈЕ ЛИ ТО МОГУЋЕ!

"Супермен" против "супер баке" /Фото: Еспресо

Е сад, заиста човек мора да се упита у стилу спортског коментатора из осамдесетих прошлог века, Младена Делића: "Људи, је ли то могуће!?" Само, овог пута у негативном контексту.

Председник Србије свакодневно нешто поручује с малог екрана, а то нешто своди се на једно те исто – на ништа или на обично лупетање. Како објаснити да нормалан човек изађе пред милионску публику и почне да објашњава да погибија двојице радника на градилишту "Београд на води", заправо, показује колико се мало гине и колико наше друштво брине о безбедности на раду. Да би све то поткрепио "необоривим чињеницама", Велики Вођа износи податке, које је, ваљда, пронашао у неком хумористичком часопису, да у Америци сваких десет секунди погине по један перач прозора. Таква тврдња показује одсуство било каквог критичког мишљења, па и одсуство здравог разума код онога ко је такву тврдњу изрекао – и таква тврдња тешко да би прошла и међу децом нижег школског узраста.

У кратком периоду од два три дана, председник државе показује да је не само недорастао функцији на којој се налази и коју је максимално узурпирао, него и да је он велика опасност за опстанак државе Србије. Његова одбрана "поштеног инвеститора", којег је убила "хладнокрвни убица" Стојанка Стојановић, требало би да сваког човека у Србији озбиљно забрине. За председника-узурпатора ствари стоје обрнуто од онога што је реалност. За њега "баба Стојанка" има "досије" (не каже какав), на основу чега се може извући закључак да је Стојанка "разбојник", а њена "недужна" жртва је "узорни грађанин".

Но хајде да констатујемо да су ово "безазлени гафови" (иако нису). Али шта да кажемо на идеју Великог Вође да се натовско-шиптарској парадржави Косово поклони столица у УН, то јесте, да ће он лично (с којим правом) признати противуставно отцепљење дела Србије, уколико добије обећање да ће Србија бити примљена у окриље ЕУ 2025. године. У интервјуу Ројтерсу Велики Вођа несувисло говори:

"У овом часу ми не знамо где су нам границе!" (“Right now we don’t know where our borders are").

Не зна се да ли је српски председник-узурпатор мислио само на границе Србије и натовске квазидржаве Косово или је ту мислио и на границе са осталим српским суседима. У сваком случају, овде би, да је у питању нормална држава у којој се поштују Устав и закони, било посла за тужилаштво, судове, али и за Владу Србије и српски парламент. У свакој земљи, чије су границе међународно признате (а границе Србије су у складу с међународним правом јасно дефинисане), оваква изјава би изазвала такву политичку буру, да се она никако не би могла другачије завршити, осим оставком или сменом ("импичментом") челника земље који се усудио да дирне оно што је свакој држави на земаљском шару светиња о којој нема никакве дискусије.

С друге стране, читамо на Твитер профилу Рамуша Харадинаја, писаном на енглеском језику, како је "суверено и независно Косово неодвојиво од САД". Истина, онај који одржава Рамушов Твитер налог користио је предлог "to" уместо "from", али то не мења суштину поруке. Натовско-шиптарска парадржава би се, уистину могла, да није међународних закона и Резолуције 1244, третирати као 51. држава САД. Али, пошто још увек постоји Савет безбедности УН, међународна правила и норме, парадржава Косово не постоји ни као парадржава – једноставно, у међународно-правном смислу постоји само Космет (Косово и Метохија) као покрајина у саставу Републике Србије. И ту долази тачка, она тачка коју би председник Србије, марионетско-квислиншки, хтео да избрише. Да ли ће се органи властi, законодавни и судски пре свега, пренути и покушати да уразуме председника, који је, рекло би се, изгубио све оријентире и све одлике државника засноване на Уставу, закону и општем моралу? Неће, јер у стварности немају никакву снагу спрам шефа државе. О парламенту, који једини има право да покрене иницијативу за разрешење председника Србије, илузорно је размишљати, јер за такву иницијативу потребно је да се сложи преко 80 народних посланика – што је практично немогуће.

Србима је дато Косово и Метохија (никако случајно) да би се кроз део те свете српске земље исказали као достојни постојања и довољно вредни, како пред универзалним умом тако и пред сопственим колективним духом. Ако погледамо карту Космета, видећемо да је она препуна топонима који указују на зло, невоље и страдање – свеједно да ли она у прошлости или она која нас као народ чекају у будућности.

Приштина је највећи град Косова и Метохије и она тамо стоји као велика, незалечена рана, као пришт (аугментатив "приштина") који стално пуца ("пршти") и никако неће да зарасте. По турском попису у Приштини су 1455. живели само Срби. Пет векова касније (1961.) у Приштини је живео подједнак број Срба и Албанаца, да би Срби сасвим нестали из тог града (преко 40.000) након злочиначког бомбардовања НАТО алијансе. Пришт је дефинитивно пукао, да рана, рекло би се, никада више не зарасте.

Гњилане вековима, можда и миленијумима гњиле, да би данас толико натрули, да Срба тамо данас готово да и нема. У турском попису становништва из 1455. помиње се Гњилане, које тада има око 40-ак српских домаћинстава. Шиптара тада тамо уопште није било. Пет векова касније (попис из 1961.) у Гњилану живи једнак број Срба и Албанаца (пола-пола), да би се Срби "угњилили" и буквално нестали са тог простора у следећих пола века. Наиме, у граду Гњилане данас нема ниједног јединог Србина.

Одакле сви ти Шиптари дођоше и како су у само пола века успели да постану већина, за коју председник Србије (као да је плаћен да лобира за албанску страну) каже да је то непорецива, непомерива и неизмењива "реалност"? Уз то, Велики Вођа патетично додаје, да Србима (овако слабим, лењим и килавим) не преостаје ништа друго него да се са таквом "реалношћу" помире. Добија се утисак да једини човек којег Србија има, а који је вредан, частан и храбар, јесте баш он – самохвални Александар Вучић!

Сад је наша западна марионета баталила ЗСО, јер се та тема "испуцала". На реду је пријем Србије у ЕУ 2025. године. Ако Запад хоће да се Србија добровољно одрекне Космета, довољно је само обећање ЕУ да ће Србију у следећих десетак година, односно 2025. или коју годину касније, примити у своје "богато" друштво. Вођа нас заводи за Голеч планину, као да не види провалију у коју се сурвава Европска унија. ЕУ пуца на свим странма – и само тотална политичка незналица или злобник који нам жели несрећу не би био у стању да види да та мегадржава у покушају не може преживети дуже од коју годиницу приде. До 2025. такве "Уније" неће бити, а већина земаља чланица ЕУ дотле ће одустати да и даље буду сателити Немачкој и болесним амбицијима Ангеле Меркел.

Д. Гостељски

СВЕ ЗА МИР, МИР НИ ЗА ШТА - ФАХРИ МУСЛИЈУ: "АЦО СРБИНЕ - ТИ СИ МОЈ НАЈБОЉИ ПРОИЗВОД!"

Тата и син Муслију

Све ће дати, само да сачува мир –свакодневно понавља председник Србије. Рекло би се, пацифиста човек, филантроп готово као и отац и син Сорош. Једна новинарка, зачуђена оваквом "мирољубивом" реториком, упитала је Александра Вучића, "шта је то све што ће дати". Одговор, наравно, није добила. Уследила је дуга председникова жалопојка: То питате мене, а жуте нисте смели, је ли? Питајте оне што туку жене! Питајте оне који раде с тајкунима и који желе да ме смене, па да опет пљачкају државни новац. Не дам, то им никако не дам. Ово је демократска земља у којој владам у име народа. Глас Вучића је глас народа, а глас народа је глас Бога!

Готово је невероватно да још многи у Србији не успевају да прозру и ослободе се председникових сладуњавих речи, нејасних констатација, јалових обећања и минхаузеновских умних конструкција. По хиљадити пут исто трабуњање: "џи-ди-пи" (бруто друштвени производ) и у овом полугодишту највећи, не само на Балкану, него и у целој Европи; фабрике ничу по Србији као гљиве после кише, плате ће да порасту, ево већ шесту годину – само што нису; стрпите се још мало и живећете боље, ако не на овом, онда на оном свету. Све што народ данас треба да уради, да би сутра био срећан, јесте да "Аци Србину" дâ да води овај провизоријум од државе – још две године! Две по две и живот ће се завршити, па ће нам онда сигурно бити лакше.

Позивање на дијалог о Косову највеће је Вучићево политичко достигнуће. Позива председник све релевантне чиниоце у друштву да се изјасне о некаквом компромису, за који још нико живи, укључујући и Алека, још није чуо нити зна како би тај "компромис" требало да изгледа. Али, свеједно, буљуци српских интелектуалаца, политичара, аналитичара, до данас се срчано изјашњавала о теми без садржаја, без циља, коначно, и без икаквог смисла. Разговарају ("дијалогују") људи о Вучићевом привиђењу, које ни он сам, онако згранут и збланут, није још стигао да боље осмотри и озбиљније сагледа.

А кад ће нам председник рећи шта се крије иза речи "компромис"? Из његових речи сазнајемо, да ћемо знати како изгледа свепрожимајући "узајамни договор" (или споразум, ко зна који по реду), кад се он постигне и ако се уопште постигне. Звучи баш логично: хоћете да вам председник каже о каквом "компромису" телали, а компромиса још нема. Кад га буде – сазнаћете све. Зашто сте толико нестрпљиви? Уживајте у сваке-године-бољем животу или, тачније, у оном животу који упорно срља ка нама пуних шест година, а који нам још није закуцао на врата. Али, закуцаће, не брините, закуцаће нас тако до краја ове или следеће године или оне иза следеће, да нећемо знати на коју страну да се окренемо.

Под паролом, "све за мир, а мир ни за шта", Вучић парадира регионом, Европом и светом. Ето, колико је он савестан, мирољубив и одговоран. Да би дете било мирно, поведе га (тркне) на излет до Њујорка. Да се оно, као у боровој шуми, смири у хладовини огромних небодера. Све за мир! Засада наш председник се смирује по белом свету, а након "компромиса", смириће се на шиптарско-натовском Косову. А зашто баш тамо? Па зар то није заслужио својим преданим служењем албанским интересима. Још само да им изгради аутопут преко Приштине и Тиране, све до Драча, славиће га Шиптари боље него Клинтона.

Не тако давно, наш "мирољубиви" десет-за-једнога председник, ратоборно се бусао у прса, говорећи: "Не дам Газиводе – не дам! Можете да ме смените, али не дам – и тачка!" Наравно, никада није уследио одговор на логично питање, ко то "може да га смени"? Да ли је он тада мислио на народ или на неког трећег? Можда је мислио на Сороша Јуниора, који сваког квартала долази у Србију да покупи део новца, који му по "закону и божјој правди" припада. Тренутно, доста и Александру (и Андреју), а доста и Алексу. Тата Сорош задовољно трља руке: Док је лоw-цост радне снаге у Србији, његове милијарде се неће истопити.

Да би се разумело председниково миротворство, треба видети да рат само што није избио. И Вучић и Тачи, па и Харадинај, поручили су свом народу, да се уздрже и "не одговарају на провокације". Не зна се ко провоцира, али то у овом часу није ни важно, јер тај који провоцира је непријатељ. Око такве поруке својима Вучић се лако договорио (направио компромис) са српским непријатељима. Да рата не би било мораш, ваљда, да будеш пријатељ с непријатељем, који намерава да на тебе атакује. Уосталом, на шта би то личило да се самопрегорно залажеш за мир, а да будеш непријатељ свом непријатељу. Зато се не треба чудити да су се Тачи, Харадинај и Вучић, за некога можда неочекивано, нашли на истој страни барикаде. Наиме, кад сви пређу на једну страну, на оној другој (је ли) више нема никога. И мир, мир – нико није крив!

Ипак, и поред свестране едукације народа, поједнци у Србији знају и даље да буду сумњичави. Није им, као бајаги, јасно, како можеш да не даш Газиводе, а потом кажеш да Срби на Косову немају ни један једини метар. Још горе, немају ни сантиметар. Па ни милиметар. Као да су Газиводе прегажене воде? Као да се оне могу сместити на врх чиоде? Ех, у томе и јесте ствар, да будеш уметник, па да од готовог направиш вересију, а ни из чега створиш све. Како је то могуће, упитаће радозналци. Па могуће је, јер се рецепт таквог (не)успеха крије у способности да се буде одани пријатељ с непријатељима.

Коначно, не треба да нас изненади ако сутра "Аца Србин" накриви кече и заигра шоту с оне стране Проклетија. Аутор овог текста прогнозира да ће српски председник ускоро (за коју годину) наставити своју политички каријеру као губернатор Драча, Валоне, могуће, и саме Тиране. На приштинским улицама стаће раме уз раме с Билом Клинтоном – истна успоменичен – и тако ће с Вилијамом стајати на равној нози.

Аца Србин има само једну мајку (није то Србија!) – Ангелу од Дојчланда, али, зато, у татама он не оскудева. Захваљујући бројним татама, пошло му је за руком да оствари свој младалачки сан, онај о коме је, пре више деценија, говорио својој првој супрузи Ксенији: "Кад постанем председник једне земље, питаћу те за савет како да је што пре уништим!" И постао је оно што је сањао. Савет му није требао, одавно се обучио како да демолира систем и државу. Још који месец, па ће "Аца Србин" да напусти своје тате и врати се оцу, који ће га очински пригрлити и казати: "Ти си Ацо мој најбољи производ!"

Д. Гостељски

VSS

VSS

Staniša nešto radi (kobajagi)

Ovaj Staniša je zaista najbolji primer(ak) političkog dinosaura, preživelog još iz doba Kumrovačke "jure". Pogledajte dole: "Preko 48 hiljada predavanja skinuto je sa sajta, sa više od 15 hiljada pojedinačnih kompjuterskih jedinica". Je l' ovo lud zbunjenog? Da li Banjanin uopšte ima predstavu o čemu priča? Što bi deca rekla: Čovek je smešan kô bioskop!
Prvo, sa sajta nije moglo biti "skinuto" ništa, jer sajt na koji se Banjanin poziva uopšte ne postoji. Pomenuta predavanja snimljena su, to je istina, i postavljena (kako sam već ranije rekao) na Hotfile (free storage server), gde svako može da prebaci bilo kakav video ili drugi elektronski materijal. Dakle, ne postoji način da se utvrdi koliko je "predavanja" preuzeto sa Hotfajla. Jedino što može da se utvrdi jeste broj pristupa sajtu, sa kojim načelnik ŠU Zrenjanin nema nikakve veze, a koji se nalazi na adresi preduzeća Poslovni inkubator http://www.biz-zr.rs/matura2011. To što je neko kliknuo na određen link uopšte ne znači da je "daumloudovao" neki video fajl. Pogotovo kada se uzme u obzir da se niko nije potrudio da deci olakša pristup tom vido materijalu (vremenska ograničenja koje Hotfajl ima i enormna težina video materijala, o čemu sam ranije govorio).
Zapravo, čitava ideja je potekla od Poslovnog inkubatora, to jeste, ljudi koji su u takvom poslu našli svoj finansijski interes. Bilo bi interesantno da se vidi koliko je tačno novaca otišlo na pomenuti "Kako, lako" projekat. Uveren sam da se tu radi o sumama od kojih bi se normalnom čoveku zavrtelo u glavi.
Zašto Banjanin priča bajke? Pa zato što mora nečim da opravda postojanje Školske uprave i svoje mesto načelnika, na kome se izležava (planduje) godinama. Čovek, istina, zna gde se može zavrnuti dobra lova. Od Dana piva, do muzičkih festivala na kojima, kako su mediji izveštavali, vara mlade učesnike (pa i maloletnike), do sličnih "projekata" kakav je ovaj "poslovno-inkubatorski".
Naravno, niko ne spori da video časovi nisu dobra ideja, ali, čim je gospoda pokupila svoju zaradu, njihovo intersovanje za sudbinu snimljenih časova sasvim je splasnulo. Stoga, najlakše im je bilo da pomenuti video materijal prebace na prvi server koji daje slobodan prostor za "skladištenje". Naravno, firmu "Poslovni inkubator" ne treba kriviti ni za šta, jer su oni svoj deo posla odradili u skladu s "narudžbom" i novcem koji im je za takav posao dat. A načelnik ŠU Zrenjanin? Zar njega nije zanimalo da deca budu u prilici da lakše pristupe video časovima? Očigledno da nije, jer da jeste on ne bi lupetao ili brljavio o nekakvim "kompjuterskim jedinicama", već bi se potrudio da sam pogleda ono o čemu su mu ljudi iz Poslovnog inkubatora "raportirali".
Ali. zašto se načelnik Banjanin ne bi tako neodgovorno ponašao, ako ga niko godinama ne pita ni šta radi ni čime se sve bavi u svom "slobodnom vremenu". Takvi ljudi nemaju nikakve odgovornosti, a ni savesti. Odnekud veruju da ih je samo proviđenje dovelo na mesto na kome možeš lepo da živiš, a da ništa ne radiš. Čovek smatra da je najvažnije da bude uvek tamo gde se "diže" lova i ne zanima ga da li je taj novac došao od Dana piva, maloletnika, učenika, mladih "festivalaca".
Nažalost, prosvetni radnici su dovedeni u položaj obespravljenih "helota". Toj intelektualnoj sirotinji smeju se u lice i Vlada Srbije i ministar i sindikati. Nastavnici to vide, ali pokorno ćute, nadajući se da će se njihovi "robovlasnici" smilovati, te da će još koju godinu imati "normu". Ne zna se da li su srpski "prosvetari" smešniji ili žalosniji. Koga takvi "edukatori" mogu da edukuju i "prosvećuju"? Pa i deca vide da su im nastavnici ljudi koji puze i da se puno ne razlikuju od crva.

Срећни нам матер(и)њи језици

А колико је стварање црногорске нације од географског имена бесмислено и трагично смијешно, видјећемо ако упоредимо данашњу Црну Гору са Скопском Црном Гором, планином на сјеверу Македоније, која се често зове само Црна Гора. То је велики простор између градова Скопља и Куманова, до Гњилана и Качаника, на коме и данас има највише Срба. Ако дође до распада македонске државе, тада би се могло догодити да скопски Црногорци оформе своју црногорску државу, у коју ће, подразумева се, увести свој црногорски језик.

Дан матер(и)њи
У понедјељак, 21. ожујног фебруара, прослављен је Дан матерњег (на страним српским језицима — “материњег”)  језика. Тај дан прогласила је Генерална скупштина УНЕСКО-а (можда не случајно) оне давне 1999. године, када су Срби извојевали невидљиву “поб(ј)еду” над сјеверноатлантским Голијатом. У Србији такав дан је прилика за дјецу (и родитеље) да се додатно учврсте у “демократским опредјељењима”, заснованим на принципима правде, једнакости и у духу толеранције, узајамног разумијевања и поштовања “различитости”. Заправо, бити једнак у различитости или различит у једнакости, сигурно је највеће цивилизацијског достигнуће, још од доба спартанског “слободног хелотизма” или Спатаковог “ропског зелотизма” (мало је познато да се од слични/је/х негдашњи/је/х хелота [робова] и зелота [зилота, фанатика] оформила данашња јужнобалканска интелектуална и политичка елита, чијој се великој мудрости управо данас дивимо и клањамо). На ови(је)м наши(је)м јужнославјански(је)м просторима, сл(и)једећи и буквално преузевши ону латинску пословицу “да вриједиш онолико колико страни(је)х језика говориш”, умни људи су схватили да се такав “полиглотски” циљ може досегнути и без неко(је)г посебног труда или интелектуалног напр(иј)езања. Браћа Црногорци (па и Брђани и Приморци) вероватно би слично “домишљеније” прокоментарисали на њихови(је)м чисти(је)м (пра)језицима: “идеш а лежиш”. Савршено, зар не? Дакле, такви(је)м мудри(је)м приступљенијем мудри(је)х глава (анти)српски(је)х и (анти)србијански(је)х дошло се до још мудријег ријешења у превр(иј)еднован(и)ју сви(је)х вриједности”, посебно оних велокосербскијех, о којима је, на својеврстан, наоко невидљив или сасви(је)м "незамечатљив" начин, говорио (чак!) и Фридрих Ниче(тић) у свом дјелу, надалеко познатом под именом — Антикриж! Наравно, озбиљни родитељи брину о будућности своје дјеце и унучади али и дјеца, са своје стране, морају да брину о судбини матер(и)н(ј)ој. Ни(г)ђе као о(в)ђе, на јужном дијелу Балканског полуоточног острв(љ)а, родитељи ни(је)су успјели да своју ђецу тако превр(иј)еднују, да у часу када проговоре прве ријечи буду троструко врједнији од своји(је)х вршњака у други(је)м крајевима Ј(Европе и свијета (уопшће).

Братствојединствујушчаја бесм(је)ртност
Није то било давно (а можда и јесте), када су сви синови наши(је)х народа и народности(јах), сложно, нарочито пред одлазак јуначки(је)х синова/регрута у ЈНА, (за)п(иј)евали из “бијела грла”: Ој лијепа мајска зоро, мајко наша Црна Горо! Никоме то у оно доба није сметало нити парало уши. Нити је ико тада сањао да ће баш та пјесма постати химна једне од новостворених држава на каркасу југославјанском. Чинило се да се том пјесмом и подсјећањем на јунаштво предака Срба црногорски(је)х, таква митска неустрашивост преливала у наше јуначке ЈНА потомке. Уза све то, никаква ријеткост није била да се таквом “(х)оријашком” пјевању придода, да “на Ловћену Његош спава, најумнија српска глава”. И све се то чинило на једном језику, који се тада, на великом простору Титове Југославије, то јесте, ондашњи(је)х “администратиивни(је)х јединица” Србије, Црне Горе, БиХ и Хрватске, звао — српскохрватски. Зачудо, данас се таква пјесма, уз помињање “српске главе”, и у самој Србији, однекуда сматра анаххроним, националистичким, па и шовинистићким иступом “великосрбизма”, који је усмјерен на разбијање “заједништва у разликама”. Ово “заједништво у разликама” уствари је продужетак комунистичке пароле, некад познате под синтагмом “братство и јединство”, овај пут вешто прилагођене и еуфемизоване спрам времена демократске диктатуре и “одбране” свакојаких “људских права”. Дакле, убрзо по распаду земље, коју су многи свјетски политичари и “аналитичари” одавно представљали као “вјештачку творевину”, на њеним остацима изникло више “самосталних” држава, као и три “нова” језика. Нови “језици” постали су: хрватски, бошњачки и црногорски. Стога, свако дијете које се роди на бившем српскохрватском говорном простору, поред матерњег, одмах (аутоматски)  проговара и на три “страна” језика.  

На марсијанском путу
Ако би Његош могао да устане из гроба, сигурно је да се не би могао чудом начудити, одакле било коме право и смјелост да се “поиграва” над или са његовим именом и поријеклом. Наиме, Његош се у том смислу јасно одредио, пошто у његово доба, осим православних Срба и Срба који су прешли у ислам (уз понеког турског заповједника у утврдама у долини), другог народа у Црној Гори није било. Због тога је Владика и пјевао: Не бојим се од вражјега кота/ нека га је ка на гори листа/ но се бојим од зла домаћега... А то “домаће зло” били су Срби муслимани или, онако како их је Владика звао — потурице (отуда и српска пословица “потурица гори од Турчина”). Истина је да се чуда у свету догађају, али овакво чудо у коме ће највећи српски пјесник послужити као “фундамент” за формирање новоисковане црногорске “нације”, тешко да је ико могао предвидјети. Откуда идеја и храброст новопеченим Црногорцима, који за себе кажу да нису Срби и да Црногорац није локално име Срба, (попут Шумадинац, Херцеговац, Банаћанин и слично) да испред својих “црногорских” просторија, усред Србије, постављају бисту Петра ИИ Петровића Његоша? На пример, у Бачком селу, Ловћенац, у општини Мали Иђош, некакво Црногорско удружење, под именом “Крсташ”, без имало стида, својата Његоша, тврдећи да овај никада није био Србин. Заправо, читав “пројекат” стварања црногорске нације заснован је на измишљању црногорског језика и на имену славног српског пјесника Његоша. Власти у републици Србији не само да толеришу такву преварантску и разбојничку политику црногорских странака и удружења, ваљда у име некаквог “мира у кући”, иако више нема ни те “куће”, а још мање “мира”, него су спремне да здушно помогну слично расрбљавање Црногораца. У поменутој општини, Мали Иђош, већ је као службени језик, поред пет шест осталих, придодат и црногорски. Председник Србије је такву злотворну активност подржао, сматрајући да “сваки народ има право да користи свој језик”. Крајем септембра прошле године, током сусрета с црногорским предсједником Вујановићем, Борис Тадић је рекао: "Свако ко жели да говори црногорским језиком има на то пуно право. Свако ко се осјећа Црногорцем може да користи право говора на свом језику и да га назива по имену свог народа". О каквом се апсурду овдје ради, можемо донекле да схватимо, ако замислимо човјека који је умислио да је Марсовац (или Марсијанац) и који се, слиједећи основна “људска права”, тако изјашњава, а који на основу таквог “права” тражи да се језик којим говори (дакле српски), назове “марсијански”. Нађе ли се десетак таквих марсијанских породица, њихова дјеца имају право на посебно одјељење у школи, гдје ће им се приуштити настава на матер(и)њем језику, то јесте, марсијанском!

(Ч)Игра са Ловћен(ц)а
Колико су Срби у Црној Гори пали у духовном смислу (о моралу, чојству и јунаштву да не говоримо), показује чињеница да црногорски језик нису стварали или правили Црногорци, него су то у њихово име учинили језички “експерти” из Хрватске (Силић, Прањковић) и Украјине (филозоф Људмила Васиљева). Ту је и Миленко Перовић с Новосадског универзитета. Да баш сви “кувари” црногорског језика не би били странци, то јесте, они који нису рођени и не живе у Црној Гори, потрудио се млађани “доктор црногорског језика”, Аднан Чиргић (муслиман, а по најновијем Бошњак, који је рођен у Црној Гори). Готово је несхватљиво, како, некад славни и поносни Црногорци, мирно подносе терор, који се над њима врши годинама. Кроз животни пут Аднана Чиргића, јасно се види одакле вјетар дува. Наиме, током деведесетих година прошлог вијека, Хрвати отварају (свакако не случајно) катедру за црногорски језик. Ту се Чиргић уписује након што је у Никшићу завршио студије српског језика и књижевности, да би 2007. године докторирао (у својој 26. години) на Филозофском факултету у Осијеку, на тези Говор подгоричких муслимана! Подгорички муслимани, ма колико се један црногорски (над)национални “психо-инжењеринг” трудио, никада неће бити Црногорци. Стога, без обзира на титулу коју носи, Чиргић није дипломирао на црногорском него на једном другом измишљеном језику, који се данас појављује под именом — бошњачки.
Од Ловћена до Ловћенца, бројни вајни Црногорци (многи од таквих су се донедавно дичили својим српским поријеклом и “српском Спартом”), нањушили су прилику да у цијелом том замјешатељству извуку некакву материјалну корист за себе. У Србији је у кратком периоду никло неколико црногорских странака и удружења, да би свако од њих тврдило како су баш они прави представници црногорства у Србији. Извесни Стевовић, који за себе каже да је предśедник (са меким ш; ријеч која се тако уопште не може изговорити) Црногорске партије (са централом у Новом Саду), у једном интервјуу за подгоричку Побједу, на питање новинара, од свих Његошевих стихова, изабрао је онај, “ко потоке може уставити, да к сињему мору не хитају” (писмо Селим паше). Из таквог избора могло би се претпоставити да је ту мислио на поток црногорски, али се не зна којем и чијем “сињем мору” Црногорци хитају.

Црногорац, Брђанин ил’ Приморац?
Да би циркус био потпун, читава језичка конструкција такозваног црногорског језика заснована је на два слова (меко ш и меко ж; ś, ź), која су, наводно, поред Пољака, једино присутна код Црногораца. Наравно, таква тврдња је неистинита, најприје зато што на простору Црне Горе, осим Црногораца, постоје и Брђани и Приморци, који ће тешко икада прихватити да им неко наметне црногорско име. У Даниловом Законику из 1855. године, као Прво стоји, да је “Сваки Црногорац и Брђанин једнак пред судом”. А прије тога, 1798. године, у манастиру Цетиње, главари Црне Горе и Брда доносе закон под насловом Законик опшчи црногорски и брдски. Ова два примјера довољни су да се схвати да никада није постојао црногорски народ, осим као локално име Срба, који су одувијек живјели на тим просторима. По таквом “црногорском” рецепту, у Србији би могло да се створи још барем десетак нових нација и исто толико језика. Закон о народнијем школама, краља Николе ис 1911. године, у свом првом члану доноси слиједеће: Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу. У таквој српској школи, између осталих, изучавали су се предмети српски језик и српска историја. А члан 13. упозорава да “дјеца наших држављана, који стално живе у Црној Гори, морају походити државну или приватну српску народну школу”.

Црногорски језици
Поменути гласови ś, ź и данас су присутни међу нешколованим свијетом на великом простору Босне, Херцеговине и западне Србије. Нажалост, српска политика, а тиме и наука, веома мало ради на томе да се таква неистина о “црногорском језику” и његовој “самобитности” раскринка и изложи суду, како научне тако најшире јавности. А колико је стварање црногорске нације од географског имена бесмислено и трагично смијешно, видјећемо ако упоредимо данашњу Црну Гору са Скопском Црном Гором, планином на сјеверу Македоније, која се често зове само Црна Гора. То је велики простор између градова Скопља и Куманова, до Гњилана и Качаника, на коме и данас има највише Срба. Ако дође до распада македонске државе, тада би се могло догодити да скопски Црногорци оформе своју црногорску државу, у коју ће, подразумева се, увести свој црногорски језик. Дакле, тада ћемо имати два црногорска језика, а да бисмо их разликовали један ће се звати црногорско-брђански (ако Брђани на то пристану), а други ће бити скопско-црногорски. Ако је неко помислио да се ту окончава сва та језичка гунгула, тај се веома вара. Од Темишвара, према српској граници, постоји још једна земља која се зове Црна Гора или, тачније, Банатска Црна Гора. Ето прилике да једног дана и ти Срби, који су се у доба Велике сеобе Срба 1690. године, преселили баш из Скопске Црне Горе, на румунски део Баната, понесу “славно” црногорско име и проговоре најновијим црногорским језиком.
На крају, да напоменемо да се у Црној Гори језик, који тамо уче мали Црногорци, још увек зове матерњи, тако да помало чуди да је Дан матерњег језика посвећен Бангладешу, јер ови данас говоре бенглски, а не Црној Гори (оној између Брда и Приморја), у којој се говори управо онај језик који УНЕСКО слави —  матерњи!

Мотор српског ума

Мотор српског ума

Лепо је то што Срђа Трифковић долази у земљу свог порекла и покушава да Србима отвори очи и укаже на све опасности које у скорој будућности очекују српски народ и српску државу. Његовом виђењу политичке стварности, како на унутрашњој сцени тако и на глобалном плану, тешко се може било шта озбиљније замерити. Нажалост, Трифковићеве анализе, чини се, остају само у домену јалових спекулација, без адекватног практичног одговора или иницијативе. Наравно, Трифковићу се мора одати признање за недавну посету Црној Гори, где је отворено говорио о обезбрченој "јевремизацији" тог српског простора и покушајима кроатизације Срба по штедимлијско-дрљевићевском моделу. Његов "поход" на Црну Гору, како смо могли да приметимо, изазвао је паничну реакцију "дукљана", који су га инфантилно оптужили да је послао претеће писмо Милу Ђукановићу. И не само да га је послао, кажу бесловесно, него га је чак и потписао!

Оно на шта нас Трифковићево "путешествије" по Србији и Црној Гори упућује, сигурно је од огромне (могло би се рећи и судбинске) важности за српски род у овом часу. О чему се заправо ради? Поменута панично-тупава реакција црносрпских докољена, као и Друшковићева здушно-престрашена "одбрана части и достојанства" америчких дипломата, јасно нам указују на снагу Трифковићеве речи и његову потенцијалну моћ на српској политичкој сцени, каква се ретко може срести у бићу једне нације. Да ли је Трифковић тога свестан или не, тешко је рећи. Писац ових редова (обично радознало из Србије), убеђен је да је Срђа Трифковић онај човек међу Србима, који би био у стању, да својом умном "полугом", помери српски интелект из живог блата у коме се он тренутно (безнадежно) дави и умире. Штавише, врло је вероватно, да је Срђа последња шанса за успостављане здраве (саборне и прагматске) српске свести и самосвести.

Срђа Трифковић је недавно обећао, да ће основати, како је он то назвао, "неополитичку, научно истраживачку и културно-образовну иннституцију", која ће се бавити најважнијим питањима за опстанак српског рода. Свакако, он то може да уради и то је неспорно. У ствари, тешко је замислити иједног часног Србина, поготову врхунског интелектуалца, који би такву иницијативу (покренуту од стране таквог умног ауторитета) могао да одбије или игнорише. Уколико би Трифковић поступио онако како је рекао (верујемо да хоће), он би ушао у српску историју као такав великан, о коме би српски потомци говорили са великим поштовањем и дивљењем. А од тога, сигурно, не постоји ништа вредније што човек може да уради у свом релативно кратком животу. Није потребно напомињати, да се никаква овоземаљска блага са таквом људском славом не би могла мерити нити упоређивати. Такође, није потребно додатно наглашавати и то, да би евентуалну Трифковићеву славу делили и сви они који би у остварењу његове замисли учествовали.

Можда ће неко замерити писцу овог чланка, што користи реч "слава", пошто смо ми Срби појам славе одавно гурнули у мрачну, забачену пећину "можданог врела" и, захваљујући деценијском наопаком и укалупљеном учењу, у великој мери приписали јој негативну конотацију. Заборавили смо, изгледа, да је слава (заслужена свакако) појединца или појединаца, заправо слава, понос и достојанство нације. У том смислу, не постоји друга могућност да Срби опстану, сем да разумно процене ко би могао бити "мотор" српског модерног интелекта. А такав појединац би морао да буде неспоран научни ауторитет, човек од великог угледа међу Србима у матици и расејању, личност која је спремна да се без остатка жртвује (уз помоћ и исто жртвовање његове умне сабраће) за остварење оних циљева, који ће Србе извући из вешедеценијске хибернације и индиферентности према властитој судбини, судбини српских потомака и одговорности према српским славним прецима.

Поред Срђе Трифковића, у овом часу, постоји још један човек у српском бићу (такође из расејања), који годинама ради на једном другом, али компатибилном пољу, то јесте, на јасном, практичном и смисленом организовању Срба у Европи и свету. Реч је о Николи Јанићу, председнику Српског савеза из Шведске, који је, поред активности на сабирању српских друштава у једну оганизовану снагу (УСДЕ, која би требало да прерасте у УСД), некако у приближно исто време, када и Трифковић, покренуо питање формирања једног српског "обавештајног штаба", који би свакодневно сакупљао информације, користећи све врсте савремених медија, презентовао их свим релевантним факторима у матици и расејању, али и сам (по потреби и значају) реаговао, слањем писама на многе утицајне адресе у земљи и свету. Сваки самосвестан Србин (онај који не болује од самољубља, нарцисоидности или похлепе, а циљ му је она слава о којој смо горе говорили), схватиће колико би то користи могло донети српском роду, а поготово, уколико би се Трифковићеве и Јанићеве иницијативе међусобно прожеле.