 |
| Тата и син Муслију |
Све ће дати, само да сачува мир –свакодневно понавља председник Србије. Рекло би се, пацифиста човек, филантроп готово као и отац и син Сорош. Једна новинарка, зачуђена оваквом "мирољубивом" реториком, упитала је Александра Вучића, "шта је то све што ће дати". Одговор, наравно, није добила. Уследила је дуга председникова жалопојка: То питате мене, а жуте нисте смели, је ли? Питајте оне што туку жене! Питајте оне који раде с тајкунима и који желе да ме смене, па да опет пљачкају државни новац. Не дам, то им никако не дам. Ово је демократска земља у којој владам у име народа. Глас Вучића је глас народа, а глас народа је глас Бога!
Готово је невероватно да још многи у Србији не успевају да прозру и ослободе се председникових сладуњавих речи, нејасних констатација, јалових обећања и минхаузеновских умних конструкција. По хиљадити пут исто трабуњање: "џи-ди-пи" (бруто друштвени производ) и у овом полугодишту највећи, не само на Балкану, него и у целој Европи; фабрике ничу по Србији као гљиве после кише, плате ће да порасту, ево већ шесту годину – само што нису; стрпите се још мало и живећете боље, ако не на овом, онда на оном свету. Све што народ данас треба да уради, да би сутра био срећан, јесте да "Аци Србину" дâ да води овај провизоријум од државе – још две године! Две по две и живот ће се завршити, па ће нам онда сигурно бити лакше.
Позивање на дијалог о Косову највеће је Вучићево политичко достигнуће. Позива председник све релевантне чиниоце у друштву да се изјасне о некаквом компромису, за који још нико живи, укључујући и Алека, још није чуо нити зна како би тај "компромис" требало да изгледа. Али, свеједно, буљуци српских интелектуалаца, политичара, аналитичара, до данас се срчано изјашњавала о теми без садржаја, без циља, коначно, и без икаквог смисла. Разговарају ("дијалогују") људи о Вучићевом привиђењу, које ни он сам, онако згранут и збланут, није још стигао да боље осмотри и озбиљније сагледа.
А кад ће нам председник рећи шта се крије иза речи "компромис"? Из његових речи сазнајемо, да ћемо знати како изгледа свепрожимајући "узајамни договор" (или споразум, ко зна који по реду), кад се он постигне и ако се уопште постигне. Звучи баш логично: хоћете да вам председник каже о каквом "компромису" телали, а компромиса још нема. Кад га буде – сазнаћете све. Зашто сте толико нестрпљиви? Уживајте у сваке-године-бољем животу или, тачније, у оном животу који упорно срља ка нама пуних шест година, а који нам још није закуцао на врата. Али, закуцаће, не брините, закуцаће нас тако до краја ове или следеће године или оне иза следеће, да нећемо знати на коју страну да се окренемо.
Под паролом, "све за мир, а мир ни за шта", Вучић парадира регионом, Европом и светом. Ето, колико је он савестан, мирољубив и одговоран. Да би дете било мирно, поведе га (тркне) на излет до Њујорка. Да се оно, као у боровој шуми, смири у хладовини огромних небодера. Све за мир! Засада наш председник се смирује по белом свету, а након "компромиса", смириће се на шиптарско-натовском Косову. А зашто баш тамо? Па зар то није заслужио својим преданим служењем албанским интересима. Још само да им изгради аутопут преко Приштине и Тиране, све до Драча, славиће га Шиптари боље него Клинтона.
Не тако давно, наш "мирољубиви" десет-за-једнога председник, ратоборно се бусао у прса, говорећи: "Не дам Газиводе – не дам! Можете да ме смените, али не дам – и тачка!" Наравно, никада није уследио одговор на логично питање, ко то "може да га смени"? Да ли је он тада мислио на народ или на неког трећег? Можда је мислио на Сороша Јуниора, који сваког квартала долази у Србију да покупи део новца, који му по "закону и божјој правди" припада. Тренутно, доста и Александру (и Андреју), а доста и Алексу. Тата Сорош задовољно трља руке: Док је лоw-цост радне снаге у Србији, његове милијарде се неће истопити.
Да би се разумело председниково миротворство, треба видети да рат само што није избио. И Вучић и Тачи, па и Харадинај, поручили су свом народу, да се уздрже и "не одговарају на провокације". Не зна се ко провоцира, али то у овом часу није ни важно, јер тај који провоцира је непријатељ. Око такве поруке својима Вучић се лако договорио (направио компромис) са српским непријатељима. Да рата не би било мораш, ваљда, да будеш пријатељ с непријатељем, који намерава да на тебе атакује. Уосталом, на шта би то личило да се самопрегорно залажеш за мир, а да будеш непријатељ свом непријатељу. Зато се не треба чудити да су се Тачи, Харадинај и Вучић, за некога можда неочекивано, нашли на истој страни барикаде. Наиме, кад сви пређу на једну страну, на оној другој (је ли) више нема никога. И мир, мир – нико није крив!
Ипак, и поред свестране едукације народа, поједнци у Србији знају и даље да буду сумњичави. Није им, као бајаги, јасно, како можеш да не даш Газиводе, а потом кажеш да Срби на Косову немају ни један једини метар. Још горе, немају ни сантиметар. Па ни милиметар. Као да су Газиводе прегажене воде? Као да се оне могу сместити на врх чиоде? Ех, у томе и јесте ствар, да будеш уметник, па да од готовог направиш вересију, а ни из чега створиш све. Како је то могуће, упитаће радозналци. Па могуће је, јер се рецепт таквог (не)успеха крије у способности да се буде одани пријатељ с непријатељима.
Коначно, не треба да нас изненади ако сутра "Аца Србин" накриви кече и заигра шоту с оне стране Проклетија. Аутор овог текста прогнозира да ће српски председник ускоро (за коју годину) наставити своју политички каријеру као губернатор Драча, Валоне, могуће, и саме Тиране. На приштинским улицама стаће раме уз раме с Билом Клинтоном – истна успоменичен – и тако ће с Вилијамом стајати на равној нози.
Аца Србин има само једну мајку (није то Србија!) – Ангелу од Дојчланда, али, зато, у татама он не оскудева. Захваљујући бројним татама, пошло му је за руком да оствари свој младалачки сан, онај о коме је, пре више деценија, говорио својој првој супрузи Ксенији: "Кад постанем председник једне земље, питаћу те за савет како да је што пре уништим!" И постао је оно што је сањао. Савет му није требао, одавно се обучио како да демолира систем и државу. Још који месец, па ће "Аца Србин" да напусти своје тате и врати се оцу, који ће га очински пригрлити и казати: "Ти си Ацо мој најбољи производ!"
Д. Гостељски
