А колико је стварање црногорске нације од географског имена бесмислено и трагично смијешно, видјећемо ако упоредимо данашњу Црну Гору са Скопском Црном Гором, планином на сјеверу Македоније, која се често зове само Црна Гора. То је велики простор између градова Скопља и Куманова, до Гњилана и Качаника, на коме и данас има највише Срба. Ако дође до распада македонске државе, тада би се могло догодити да скопски Црногорци оформе своју црногорску државу, у коју ће, подразумева се, увести свој црногорски језик.
Дан матер(и)њи
У понедјељак, 21. ожујног фебруара, прослављен је Дан матерњег (на страним српским језицима — “материњег”) језика. Тај дан прогласила је Генерална скупштина УНЕСКО-а (можда не случајно) оне давне 1999. године, када су Срби извојевали невидљиву “поб(ј)еду” над сјеверноатлантским Голијатом. У Србији такав дан је прилика за дјецу (и родитеље) да се додатно учврсте у “демократским опредјељењима”, заснованим на принципима правде, једнакости и у духу толеранције, узајамног разумијевања и поштовања “различитости”. Заправо, бити једнак у различитости или различит у једнакости, сигурно је највеће цивилизацијског достигнуће, још од доба спартанског “слободног хелотизма” или Спатаковог “ропског зелотизма” (мало је познато да се од слични/је/х негдашњи/је/х хелота [робова] и зелота [зилота, фанатика] оформила данашња јужнобалканска интелектуална и политичка елита, чијој се великој мудрости управо данас дивимо и клањамо). На ови(је)м наши(је)м јужнославјански(је)м просторима, сл(и)једећи и буквално преузевши ону латинску пословицу “да вриједиш онолико колико страни(је)х језика говориш”, умни људи су схватили да се такав “полиглотски” циљ може досегнути и без неко(је)г посебног труда или интелектуалног напр(иј)езања. Браћа Црногорци (па и Брђани и Приморци) вероватно би слично “домишљеније” прокоментарисали на њихови(је)м чисти(је)м (пра)језицима: “идеш а лежиш”. Савршено, зар не? Дакле, такви(је)м мудри(је)м приступљенијем мудри(је)х глава (анти)српски(је)х и (анти)србијански(је)х дошло се до још мудријег ријешења у превр(иј)еднован(и)ју сви(је)х вриједности”, посебно оних велокосербскијех, о којима је, на својеврстан, наоко невидљив или сасви(је)м "незамечатљив" начин, говорио (чак!) и Фридрих Ниче(тић) у свом дјелу, надалеко познатом под именом — Антикриж! Наравно, озбиљни родитељи брину о будућности своје дјеце и унучади али и дјеца, са своје стране, морају да брину о судбини матер(и)н(ј)ој. Ни(г)ђе као о(в)ђе, на јужном дијелу Балканског полуоточног острв(љ)а, родитељи ни(је)су успјели да своју ђецу тако превр(иј)еднују, да у часу када проговоре прве ријечи буду троструко врједнији од своји(је)х вршњака у други(је)м крајевима Ј(Европе и свијета (уопшће).
Братствојединствујушчаја бесм(је)ртност
Није то било давно (а можда и јесте), када су сви синови наши(је)х народа и народности(јах), сложно, нарочито пред одлазак јуначки(је)х синова/регрута у ЈНА, (за)п(иј)евали из “бијела грла”: Ој лијепа мајска зоро, мајко наша Црна Горо! Никоме то у оно доба није сметало нити парало уши. Нити је ико тада сањао да ће баш та пјесма постати химна једне од новостворених држава на каркасу југославјанском. Чинило се да се том пјесмом и подсјећањем на јунаштво предака Срба црногорски(је)х, таква митска неустрашивост преливала у наше јуначке ЈНА потомке. Уза све то, никаква ријеткост није била да се таквом “(х)оријашком” пјевању придода, да “на Ловћену Његош спава, најумнија српска глава”. И све се то чинило на једном језику, који се тада, на великом простору Титове Југославије, то јесте, ондашњи(је)х “администратиивни(је)х јединица” Србије, Црне Горе, БиХ и Хрватске, звао — српскохрватски. Зачудо, данас се таква пјесма, уз помињање “српске главе”, и у самој Србији, однекуда сматра анаххроним, националистичким, па и шовинистићким иступом “великосрбизма”, који је усмјерен на разбијање “заједништва у разликама”. Ово “заједништво у разликама” уствари је продужетак комунистичке пароле, некад познате под синтагмом “братство и јединство”, овај пут вешто прилагођене и еуфемизоване спрам времена демократске диктатуре и “одбране” свакојаких “људских права”. Дакле, убрзо по распаду земље, коју су многи свјетски политичари и “аналитичари” одавно представљали као “вјештачку творевину”, на њеним остацима изникло више “самосталних” држава, као и три “нова” језика. Нови “језици” постали су: хрватски, бошњачки и црногорски. Стога, свако дијете које се роди на бившем српскохрватском говорном простору, поред матерњег, одмах (аутоматски) проговара и на три “страна” језика.
У понедјељак, 21. ожујног фебруара, прослављен је Дан матерњег (на страним српским језицима — “материњег”) језика. Тај дан прогласила је Генерална скупштина УНЕСКО-а (можда не случајно) оне давне 1999. године, када су Срби извојевали невидљиву “поб(ј)еду” над сјеверноатлантским Голијатом. У Србији такав дан је прилика за дјецу (и родитеље) да се додатно учврсте у “демократским опредјељењима”, заснованим на принципима правде, једнакости и у духу толеранције, узајамног разумијевања и поштовања “различитости”. Заправо, бити једнак у различитости или различит у једнакости, сигурно је највеће цивилизацијског достигнуће, још од доба спартанског “слободног хелотизма” или Спатаковог “ропског зелотизма” (мало је познато да се од слични/је/х негдашњи/је/х хелота [робова] и зелота [зилота, фанатика] оформила данашња јужнобалканска интелектуална и политичка елита, чијој се великој мудрости управо данас дивимо и клањамо). На ови(је)м наши(је)м јужнославјански(је)м просторима, сл(и)једећи и буквално преузевши ону латинску пословицу “да вриједиш онолико колико страни(је)х језика говориш”, умни људи су схватили да се такав “полиглотски” циљ може досегнути и без неко(је)г посебног труда или интелектуалног напр(иј)езања. Браћа Црногорци (па и Брђани и Приморци) вероватно би слично “домишљеније” прокоментарисали на њихови(је)м чисти(је)м (пра)језицима: “идеш а лежиш”. Савршено, зар не? Дакле, такви(је)м мудри(је)м приступљенијем мудри(је)х глава (анти)српски(је)х и (анти)србијански(је)х дошло се до још мудријег ријешења у превр(иј)еднован(и)ју сви(је)х вриједности”, посебно оних велокосербскијех, о којима је, на својеврстан, наоко невидљив или сасви(је)м "незамечатљив" начин, говорио (чак!) и Фридрих Ниче(тић) у свом дјелу, надалеко познатом под именом — Антикриж! Наравно, озбиљни родитељи брину о будућности своје дјеце и унучади али и дјеца, са своје стране, морају да брину о судбини матер(и)н(ј)ој. Ни(г)ђе као о(в)ђе, на јужном дијелу Балканског полуоточног острв(љ)а, родитељи ни(је)су успјели да своју ђецу тако превр(иј)еднују, да у часу када проговоре прве ријечи буду троструко врједнији од своји(је)х вршњака у други(је)м крајевима Ј(Европе и свијета (уопшће).
Братствојединствујушчаја бесм(је)ртност
Није то било давно (а можда и јесте), када су сви синови наши(је)х народа и народности(јах), сложно, нарочито пред одлазак јуначки(је)х синова/регрута у ЈНА, (за)п(иј)евали из “бијела грла”: Ој лијепа мајска зоро, мајко наша Црна Горо! Никоме то у оно доба није сметало нити парало уши. Нити је ико тада сањао да ће баш та пјесма постати химна једне од новостворених држава на каркасу југославјанском. Чинило се да се том пјесмом и подсјећањем на јунаштво предака Срба црногорски(је)х, таква митска неустрашивост преливала у наше јуначке ЈНА потомке. Уза све то, никаква ријеткост није била да се таквом “(х)оријашком” пјевању придода, да “на Ловћену Његош спава, најумнија српска глава”. И све се то чинило на једном језику, који се тада, на великом простору Титове Југославије, то јесте, ондашњи(је)х “администратиивни(је)х јединица” Србије, Црне Горе, БиХ и Хрватске, звао — српскохрватски. Зачудо, данас се таква пјесма, уз помињање “српске главе”, и у самој Србији, однекуда сматра анаххроним, националистичким, па и шовинистићким иступом “великосрбизма”, који је усмјерен на разбијање “заједништва у разликама”. Ово “заједништво у разликама” уствари је продужетак комунистичке пароле, некад познате под синтагмом “братство и јединство”, овај пут вешто прилагођене и еуфемизоване спрам времена демократске диктатуре и “одбране” свакојаких “људских права”. Дакле, убрзо по распаду земље, коју су многи свјетски политичари и “аналитичари” одавно представљали као “вјештачку творевину”, на њеним остацима изникло више “самосталних” држава, као и три “нова” језика. Нови “језици” постали су: хрватски, бошњачки и црногорски. Стога, свако дијете које се роди на бившем српскохрватском говорном простору, поред матерњег, одмах (аутоматски) проговара и на три “страна” језика.
На марсијанском путу
Ако би Његош могао да устане из гроба, сигурно је да се не би могао чудом начудити, одакле било коме право и смјелост да се “поиграва” над или са његовим именом и поријеклом. Наиме, Његош се у том смислу јасно одредио, пошто у његово доба, осим православних Срба и Срба који су прешли у ислам (уз понеког турског заповједника у утврдама у долини), другог народа у Црној Гори није било. Због тога је Владика и пјевао: Не бојим се од вражјега кота/ нека га је ка на гори листа/ но се бојим од зла домаћега... А то “домаће зло” били су Срби муслимани или, онако како их је Владика звао — потурице (отуда и српска пословица “потурица гори од Турчина”). Истина је да се чуда у свету догађају, али овакво чудо у коме ће највећи српски пјесник послужити као “фундамент” за формирање новоисковане црногорске “нације”, тешко да је ико могао предвидјети. Откуда идеја и храброст новопеченим Црногорцима, који за себе кажу да нису Срби и да Црногорац није локално име Срба, (попут Шумадинац, Херцеговац, Банаћанин и слично) да испред својих “црногорских” просторија, усред Србије, постављају бисту Петра ИИ Петровића Његоша? На пример, у Бачком селу, Ловћенац, у општини Мали Иђош, некакво Црногорско удружење, под именом “Крсташ”, без имало стида, својата Његоша, тврдећи да овај никада није био Србин. Заправо, читав “пројекат” стварања црногорске нације заснован је на измишљању црногорског језика и на имену славног српског пјесника Његоша. Власти у републици Србији не само да толеришу такву преварантску и разбојничку политику црногорских странака и удружења, ваљда у име некаквог “мира у кући”, иако више нема ни те “куће”, а још мање “мира”, него су спремне да здушно помогну слично расрбљавање Црногораца. У поменутој општини, Мали Иђош, већ је као службени језик, поред пет шест осталих, придодат и црногорски. Председник Србије је такву злотворну активност подржао, сматрајући да “сваки народ има право да користи свој језик”. Крајем септембра прошле године, током сусрета с црногорским предсједником Вујановићем, Борис Тадић је рекао: "Свако ко жели да говори црногорским језиком има на то пуно право. Свако ко се осјећа Црногорцем може да користи право говора на свом језику и да га назива по имену свог народа". О каквом се апсурду овдје ради, можемо донекле да схватимо, ако замислимо човјека који је умислио да је Марсовац (или Марсијанац) и који се, слиједећи основна “људска права”, тако изјашњава, а који на основу таквог “права” тражи да се језик којим говори (дакле српски), назове “марсијански”. Нађе ли се десетак таквих марсијанских породица, њихова дјеца имају право на посебно одјељење у школи, гдје ће им се приуштити настава на матер(и)њем језику, то јесте, марсијанском!
(Ч)Игра са Ловћен(ц)а
Колико су Срби у Црној Гори пали у духовном смислу (о моралу, чојству и јунаштву да не говоримо), показује чињеница да црногорски језик нису стварали или правили Црногорци, него су то у њихово име учинили језички “експерти” из Хрватске (Силић, Прањковић) и Украјине (филозоф Људмила Васиљева). Ту је и Миленко Перовић с Новосадског универзитета. Да баш сви “кувари” црногорског језика не би били странци, то јесте, они који нису рођени и не живе у Црној Гори, потрудио се млађани “доктор црногорског језика”, Аднан Чиргић (муслиман, а по најновијем Бошњак, који је рођен у Црној Гори). Готово је несхватљиво, како, некад славни и поносни Црногорци, мирно подносе терор, који се над њима врши годинама. Кроз животни пут Аднана Чиргића, јасно се види одакле вјетар дува. Наиме, током деведесетих година прошлог вијека, Хрвати отварају (свакако не случајно) катедру за црногорски језик. Ту се Чиргић уписује након што је у Никшићу завршио студије српског језика и књижевности, да би 2007. године докторирао (у својој 26. години) на Филозофском факултету у Осијеку, на тези Говор подгоричких муслимана! Подгорички муслимани, ма колико се један црногорски (над)национални “психо-инжењеринг” трудио, никада неће бити Црногорци. Стога, без обзира на титулу коју носи, Чиргић није дипломирао на црногорском него на једном другом измишљеном језику, који се данас појављује под именом — бошњачки.
Од Ловћена до Ловћенца, бројни вајни Црногорци (многи од таквих су се донедавно дичили својим српским поријеклом и “српском Спартом”), нањушили су прилику да у цијелом том замјешатељству извуку некакву материјалну корист за себе. У Србији је у кратком периоду никло неколико црногорских странака и удружења, да би свако од њих тврдило како су баш они прави представници црногорства у Србији. Извесни Стевовић, који за себе каже да је предśедник (са меким ш; ријеч која се тако уопште не може изговорити) Црногорске партије (са централом у Новом Саду), у једном интервјуу за подгоричку Побједу, на питање новинара, од свих Његошевих стихова, изабрао је онај, “ко потоке може уставити, да к сињему мору не хитају” (писмо Селим паше). Из таквог избора могло би се претпоставити да је ту мислио на поток црногорски, али се не зна којем и чијем “сињем мору” Црногорци хитају.
Црногорац, Брђанин ил’ Приморац?
Да би циркус био потпун, читава језичка конструкција такозваног црногорског језика заснована је на два слова (меко ш и меко ж; ś, ź), која су, наводно, поред Пољака, једино присутна код Црногораца. Наравно, таква тврдња је неистинита, најприје зато што на простору Црне Горе, осим Црногораца, постоје и Брђани и Приморци, који ће тешко икада прихватити да им неко наметне црногорско име. У Даниловом Законику из 1855. године, као Прво стоји, да је “Сваки Црногорац и Брђанин једнак пред судом”. А прије тога, 1798. године, у манастиру Цетиње, главари Црне Горе и Брда доносе закон под насловом Законик опшчи црногорски и брдски. Ова два примјера довољни су да се схвати да никада није постојао црногорски народ, осим као локално име Срба, који су одувијек живјели на тим просторима. По таквом “црногорском” рецепту, у Србији би могло да се створи још барем десетак нових нација и исто толико језика. Закон о народнијем школама, краља Николе ис 1911. године, у свом првом члану доноси слиједеће: Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу. У таквој српској школи, између осталих, изучавали су се предмети српски језик и српска историја. А члан 13. упозорава да “дјеца наших држављана, који стално живе у Црној Гори, морају походити државну или приватну српску народну школу”.
Црногорски језици
Поменути гласови ś, ź и данас су присутни међу нешколованим свијетом на великом простору Босне, Херцеговине и западне Србије. Нажалост, српска политика, а тиме и наука, веома мало ради на томе да се таква неистина о “црногорском језику” и његовој “самобитности” раскринка и изложи суду, како научне тако најшире јавности. А колико је стварање црногорске нације од географског имена бесмислено и трагично смијешно, видјећемо ако упоредимо данашњу Црну Гору са Скопском Црном Гором, планином на сјеверу Македоније, која се често зове само Црна Гора. То је велики простор између градова Скопља и Куманова, до Гњилана и Качаника, на коме и данас има највише Срба. Ако дође до распада македонске државе, тада би се могло догодити да скопски Црногорци оформе своју црногорску државу, у коју ће, подразумева се, увести свој црногорски језик. Дакле, тада ћемо имати два црногорска језика, а да бисмо их разликовали један ће се звати црногорско-брђански (ако Брђани на то пристану), а други ће бити скопско-црногорски. Ако је неко помислио да се ту окончава сва та језичка гунгула, тај се веома вара. Од Темишвара, према српској граници, постоји још једна земља која се зове Црна Гора или, тачније, Банатска Црна Гора. Ето прилике да једног дана и ти Срби, који су се у доба Велике сеобе Срба 1690. године, преселили баш из Скопске Црне Горе, на румунски део Баната, понесу “славно” црногорско име и проговоре најновијим црногорским језиком.
На крају, да напоменемо да се у Црној Гори језик, који тамо уче мали Црногорци, још увек зове матерњи, тако да помало чуди да је Дан матерњег језика посвећен Бангладешу, јер ови данас говоре бенглски, а не Црној Гори (оној између Брда и Приморја), у којој се говори управо онај језик који УНЕСКО слави — матерњи!
Ако би Његош могао да устане из гроба, сигурно је да се не би могао чудом начудити, одакле било коме право и смјелост да се “поиграва” над или са његовим именом и поријеклом. Наиме, Његош се у том смислу јасно одредио, пошто у његово доба, осим православних Срба и Срба који су прешли у ислам (уз понеког турског заповједника у утврдама у долини), другог народа у Црној Гори није било. Због тога је Владика и пјевао: Не бојим се од вражјега кота/ нека га је ка на гори листа/ но се бојим од зла домаћега... А то “домаће зло” били су Срби муслимани или, онако како их је Владика звао — потурице (отуда и српска пословица “потурица гори од Турчина”). Истина је да се чуда у свету догађају, али овакво чудо у коме ће највећи српски пјесник послужити као “фундамент” за формирање новоисковане црногорске “нације”, тешко да је ико могао предвидјети. Откуда идеја и храброст новопеченим Црногорцима, који за себе кажу да нису Срби и да Црногорац није локално име Срба, (попут Шумадинац, Херцеговац, Банаћанин и слично) да испред својих “црногорских” просторија, усред Србије, постављају бисту Петра ИИ Петровића Његоша? На пример, у Бачком селу, Ловћенац, у општини Мали Иђош, некакво Црногорско удружење, под именом “Крсташ”, без имало стида, својата Његоша, тврдећи да овај никада није био Србин. Заправо, читав “пројекат” стварања црногорске нације заснован је на измишљању црногорског језика и на имену славног српског пјесника Његоша. Власти у републици Србији не само да толеришу такву преварантску и разбојничку политику црногорских странака и удружења, ваљда у име некаквог “мира у кући”, иако више нема ни те “куће”, а још мање “мира”, него су спремне да здушно помогну слично расрбљавање Црногораца. У поменутој општини, Мали Иђош, већ је као службени језик, поред пет шест осталих, придодат и црногорски. Председник Србије је такву злотворну активност подржао, сматрајући да “сваки народ има право да користи свој језик”. Крајем септембра прошле године, током сусрета с црногорским предсједником Вујановићем, Борис Тадић је рекао: "Свако ко жели да говори црногорским језиком има на то пуно право. Свако ко се осјећа Црногорцем може да користи право говора на свом језику и да га назива по имену свог народа". О каквом се апсурду овдје ради, можемо донекле да схватимо, ако замислимо човјека који је умислио да је Марсовац (или Марсијанац) и који се, слиједећи основна “људска права”, тако изјашњава, а који на основу таквог “права” тражи да се језик којим говори (дакле српски), назове “марсијански”. Нађе ли се десетак таквих марсијанских породица, њихова дјеца имају право на посебно одјељење у школи, гдје ће им се приуштити настава на матер(и)њем језику, то јесте, марсијанском!
(Ч)Игра са Ловћен(ц)а
Колико су Срби у Црној Гори пали у духовном смислу (о моралу, чојству и јунаштву да не говоримо), показује чињеница да црногорски језик нису стварали или правили Црногорци, него су то у њихово име учинили језички “експерти” из Хрватске (Силић, Прањковић) и Украјине (филозоф Људмила Васиљева). Ту је и Миленко Перовић с Новосадског универзитета. Да баш сви “кувари” црногорског језика не би били странци, то јесте, они који нису рођени и не живе у Црној Гори, потрудио се млађани “доктор црногорског језика”, Аднан Чиргић (муслиман, а по најновијем Бошњак, који је рођен у Црној Гори). Готово је несхватљиво, како, некад славни и поносни Црногорци, мирно подносе терор, који се над њима врши годинама. Кроз животни пут Аднана Чиргића, јасно се види одакле вјетар дува. Наиме, током деведесетих година прошлог вијека, Хрвати отварају (свакако не случајно) катедру за црногорски језик. Ту се Чиргић уписује након што је у Никшићу завршио студије српског језика и књижевности, да би 2007. године докторирао (у својој 26. години) на Филозофском факултету у Осијеку, на тези Говор подгоричких муслимана! Подгорички муслимани, ма колико се један црногорски (над)национални “психо-инжењеринг” трудио, никада неће бити Црногорци. Стога, без обзира на титулу коју носи, Чиргић није дипломирао на црногорском него на једном другом измишљеном језику, који се данас појављује под именом — бошњачки.
Од Ловћена до Ловћенца, бројни вајни Црногорци (многи од таквих су се донедавно дичили својим српским поријеклом и “српском Спартом”), нањушили су прилику да у цијелом том замјешатељству извуку некакву материјалну корист за себе. У Србији је у кратком периоду никло неколико црногорских странака и удружења, да би свако од њих тврдило како су баш они прави представници црногорства у Србији. Извесни Стевовић, који за себе каже да је предśедник (са меким ш; ријеч која се тако уопште не може изговорити) Црногорске партије (са централом у Новом Саду), у једном интервјуу за подгоричку Побједу, на питање новинара, од свих Његошевих стихова, изабрао је онај, “ко потоке може уставити, да к сињему мору не хитају” (писмо Селим паше). Из таквог избора могло би се претпоставити да је ту мислио на поток црногорски, али се не зна којем и чијем “сињем мору” Црногорци хитају.
Црногорац, Брђанин ил’ Приморац?
Да би циркус био потпун, читава језичка конструкција такозваног црногорског језика заснована је на два слова (меко ш и меко ж; ś, ź), која су, наводно, поред Пољака, једино присутна код Црногораца. Наравно, таква тврдња је неистинита, најприје зато што на простору Црне Горе, осим Црногораца, постоје и Брђани и Приморци, који ће тешко икада прихватити да им неко наметне црногорско име. У Даниловом Законику из 1855. године, као Прво стоји, да је “Сваки Црногорац и Брђанин једнак пред судом”. А прије тога, 1798. године, у манастиру Цетиње, главари Црне Горе и Брда доносе закон под насловом Законик опшчи црногорски и брдски. Ова два примјера довољни су да се схвати да никада није постојао црногорски народ, осим као локално име Срба, који су одувијек живјели на тим просторима. По таквом “црногорском” рецепту, у Србији би могло да се створи још барем десетак нових нација и исто толико језика. Закон о народнијем школама, краља Николе ис 1911. године, у свом првом члану доноси слиједеће: Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу. У таквој српској школи, између осталих, изучавали су се предмети српски језик и српска историја. А члан 13. упозорава да “дјеца наших држављана, који стално живе у Црној Гори, морају походити државну или приватну српску народну школу”.
Црногорски језици
Поменути гласови ś, ź и данас су присутни међу нешколованим свијетом на великом простору Босне, Херцеговине и западне Србије. Нажалост, српска политика, а тиме и наука, веома мало ради на томе да се таква неистина о “црногорском језику” и његовој “самобитности” раскринка и изложи суду, како научне тако најшире јавности. А колико је стварање црногорске нације од географског имена бесмислено и трагично смијешно, видјећемо ако упоредимо данашњу Црну Гору са Скопском Црном Гором, планином на сјеверу Македоније, која се често зове само Црна Гора. То је велики простор између градова Скопља и Куманова, до Гњилана и Качаника, на коме и данас има највише Срба. Ако дође до распада македонске државе, тада би се могло догодити да скопски Црногорци оформе своју црногорску државу, у коју ће, подразумева се, увести свој црногорски језик. Дакле, тада ћемо имати два црногорска језика, а да бисмо их разликовали један ће се звати црногорско-брђански (ако Брђани на то пристану), а други ће бити скопско-црногорски. Ако је неко помислио да се ту окончава сва та језичка гунгула, тај се веома вара. Од Темишвара, према српској граници, постоји још једна земља која се зове Црна Гора или, тачније, Банатска Црна Гора. Ето прилике да једног дана и ти Срби, који су се у доба Велике сеобе Срба 1690. године, преселили баш из Скопске Црне Горе, на румунски део Баната, понесу “славно” црногорско име и проговоре најновијим црногорским језиком.
На крају, да напоменемо да се у Црној Гори језик, који тамо уче мали Црногорци, још увек зове матерњи, тако да помало чуди да је Дан матерњег језика посвећен Бангладешу, јер ови данас говоре бенглски, а не Црној Гори (оној између Брда и Приморја), у којој се говори управо онај језик који УНЕСКО слави — матерњи!
